Slepi časovničar

Kako je glupa i apsurdna situacija kada se sopstveno telo okrene protiv tebe. Pukao me tromb u levom oku, izgubio sam vid, i još povrh svega toga moje oko neprestano pravi  nova ožiljna tkiva čime pravi samo još goru situaciju. Očna voidca sada ne može prirodno da otiče i očni pritisak mi drastično skače i pored svih laserskih operacija i terapija kapima da se on spusti. Ispada da će me ova automatska reakcija imunog sistema uništiti, pre svega totalno vid a možda i gubitak kompletnog oka.

Kako je to glupo i apsurdno! Ne možeš telu, koji se ponaša kao slepi časovničar dokazati suprotno. Ne možeš mu izdati komandu da prestane. Ne možeš komunicirati sa njim. On uporno radi po svom, sve do konačne katastrofe. Umesto da te leči i neguje, ono te uništava. Kao samoubica. Gluv za svu komunikaciju i promenu, postaje tvoj ljuti neprijatelj.

Ja ga zovem slepi časovničar.

Šta čovek da radi u takvoj situaciji? Medicina je uglavnom nemoćna pred tim fenomenom. Za autoimune bolesti kao što su kancer, multipl skleroza, artirtis, kolitis i mnoge druge, tvoje telo i um postaju tvoji dželati. Praktično medicina leči samo simptome, a ne uzrok. Uzrok, odnosno tromb i neovaskularni glaukom kao posledica se već u mom slučaju desio. Ali medicina ne može da natera telo da prestane sa neovaskularizacijom, jer kako laser uništi novo tkivo, tako organizam ponovo napravi novo. Slepi časovničar je jači od života i očito ne mari za medicinu. Kao glupa bomba koju ne možeš da isključiš i koja radi po svom sve dok te ne raznese u komade. Ne može da se deaktivira. „The ship will explode in T minus five minutes“. Život mi se pretvorio u finalnu scenu iz Aliena. Da li ću, kao Ripli, uspeti da napustim brod u zadnjem trenutku?

Cilj mi je sada da što duže sačuvam desno oko, oštećeno glaukomom. Da li je slepi časovničar odlučio da mi zagorča poslednju fazu života, starost? Dosta sam čitao, a nešto i probao, o alternativnoj mecicini i takvim metodama lečenja. I to mi se sve više gadi. Puno je šarlatana, gurua, šamana, magova i prevaranata koji svi lupetaju jedno te isto: 100gr istočnjačke filozofije, 200gr popularne psihologija i Frojda, 100gr opštih mesta iz religije i filozofije i eto – FORMULA MAGIČNOG LEKA PROTIV SVIH BOLESTI. I lepo žive od nesreće drugih ljudi. Uključujući i doktore i razne terapeute i njima slične. Samo im je cilj da uzmu lovu. Kad te nešto ovako zadesi shvatiš da nemaš prijatelja, svi gledaju svoju guzicu, uključujući i rođena deca. Valjda je to normalno, rodiš se i umreš sam, to valja prihvatiti. I pustiti da ode, jer je to prosto tako, lepo su stari fillzofi i mogi pametni ljudi govorili o tome, samo što niko ništa ne čita i nerazume. Od tome sam više naučio od mog psa Mede nego od drugih ljudi.

Umiranje na rate

Hvataju me panični strahovi da cu umreti… Stalno osluškujem svaku promenu i najmanje grebanje ili neprijatnost u desnom oku i mislim da je tu kraj, da ću oslepeti….bojim se i da ga pipnem i stalno proveravam da mi nešto nije upalo, da nije crveno, pogotovo jer je počelo da krmelja pa mi doktorka dala antibiotik i za to oko. Upao sam u tu petlju straha i jedva se borim. Perem ruke non stop i ispiram oči fiziološkim rastvorom i sterilnom gazom brišem krmelje i bojim se da ne pogrešim nešto i ne napravim još veće sranje…i sve tako u krug. Odvratno. Strah je čudesan i odvratan najgori neprijatelj. I sada se tresem od straha dok ovo pišem. Noktima se držim za zdrav razum. 

Najgore je što ova bolest nema lek, nema rešenje, nema neki kraj….Probudio sam se jedno martovsko jutro i nisam video na levo oko. Magla totalna, sve se desilo bez bola, bez najave, bez simptoma u toku noći. U snu sam se razboleo. Prespavao bolest. Podmuklo me udarila bez najave. Kakav je to šok bio. Užas. Strahota. Prvo sam mislio da ima neke veze sa glaukomom, sve dok mi doktor nije rekao da je to infarkt oka, i da sam imao sreće što je udario tu, a ne na srce ili mozak. Ne znam da li je to uteha, da se smejem ili da plačem.  Żivot mi se okrenuo i promenio preko noći. Teže čitam, manje radim, nervozan sam, nestabilan, zabrinut za prihode i posao,  zdravlje…sve se istumbalo. Ponovo se suočavam sa kompletnom reorganizacijo, života, kao pre 8 godina kad sam se razveo. Taman sam se poslednjih 5 goidna stabilizovao i počeo da uživam u životu kako sam oduvek želeo, kad….ćorak. Časovničar neće da me ostavi na miru. On radi svoje, gluv, nem i slep za sve oko sebe. Otkucava svoje, radi po svom, po nekoj svojoj šemi. I ne možeš mu ništa? Ključeve za njegov rad izgleda niko nema. 

Sami si sebi i otrov i lek

I tada shvatiš da je Univrzum potpuno ravodušan prem tvojoj sudbini. Sami si došao na ovaj svet a da te niko ništa nije pitao, neko vreme si tabanao po ovoj planeti i onda ćeš s nje otići a da te opet niko ništa ne pita. Zato je važno da shvatiš da je sve prolazno i da ti ostaje samo da živiš ovde i sada, punin olućima. I nije važno koliko živiš već kako. Tu je negde ključ naše sudbine.

Sanjao sam preksinoć da sam progledao kristalno jasno i čisto na bolesno oko. Bio sam oduševljen. A onda sam se probudio i trebalo mi je vremena da se vratim u stvarnost. Slepi časovničar radi svoje. Neumorno.

Naše telo je krhko, podložno habanju, troši se i stari. Ćelije umiru i ne obnavljaju se. Imuni sistem često ume da pogreši. Preskoči neki program, pošalješ mu štetnu informacij iz mozga, ne može da otrpi pritisak biohemije usled mnoštva loših informacija, stresa i trauma i lažnih uzbuna. I onda se okrene protiv tebe.

Slepi časovničar je prvo počeo da greši sa glaukomom, pre deset godina. Počeo je da uništava očne nerve i nije preduzimao ništa da to spreči i preokrene u korist mene, mog tela, pa i njega u krajnjoj liniji. Podmuklo i tupavo. Kad sam primetio da se nešto događa već je bilo kasno. Bolest je uznapredovala. Ostalo mi je samo da je usporavam koliko god mogu. Jer kao autoimuna degenerativna bolest za nju medicina nema lek niti zna uzrok. A onda infarkt levog oka, opet podmuklo i bez najave i simtpoma. I opet oči: očigledno časovničar ima nešto protiv mojih očiju. Możda ih mrzi. Ili mu je to slaba tačka. U svakom slučaju od njega se ništa ne može saznati. Gluv, slep i nem za komunikaciju. Ne možeš mu prići niti uticati na bilo koji način. A on treba da ti bude glavni prijatelj i zaštitnik. Sistem koji obezbeđuje preživljavanje bića. A on sve radi suprotno i uništava ga. Kao da je aktiviran sistem za samouništenje. „The ship will detonate in T minus five minutes. Ripley, gde si sada“?

Petlja ludila

Jutros uhvatim sebe kako mi se život pretvorio u svakodnevno gutanje šake lekova i trpanje gomile kapi u oči, a bez nekog vidljivog rezultata i svetla na kraju tunela. Ta ideja da ovoj agoniji nema kraja osim da mi valjda izvade oko i tako me reše bede, čini me očajnim ali i rešen da se pomirim sa sudbinom ako je to jedino rešenje. Barem da se rešim bola i neprijatnosti. Tešim se da će mi ostati ovo drugo što je duže moguće. Poptuni bedak. A do juče sam sasvim ok. Ovih poslednjih 5 god sam se baš lepo organizovao. Onaj prevarant Čopra kaže da većina ljudi poslednjih 10 god života provede u agoniji od kojekakvih bolesti. Srećnici su oni koji umru brzo i bez bola. Najbilje u snu. Jebeš takvu sreću. Ili treba da je oberučke prihvatim?

I onda sam shvatio koliko mi pisanje kao terpaija pomaže. Da konuniciriam sam sa sobom i uzmem svoj život u svoje ruke. Danas sam rešio da max pojačam podršku samom sebi u vidu dobre kvalitetnene balansirane ishrane, redovnog vežbanja u vidu svakodnevnih dugačkih šetnji, dobrog spavanja i odmaranja, kao i aktivne intelektualne i  duhovne vežbe u obliku čitanja i meditativnih razgovora i pisanja sa samim sobom. To relaksira i daje snagu dok tražim način da dodjem do slepog časovničara. Jer je očigledno da medicina tu slabo šta može da trajno reši. Danas sam gledao još neke intervencije hiruške koje su na raspologanju i sve su ili invazivne ili privremene ili slabo efikasne za moju situaciju. Kao kad igraš ruletnu kazinu, tako se osećam. Samo što se ovde kockam u svoj źivot. A ja ne volim da se kockam.

Naučite da volite sebe. Pričajte sa sobom, postanite sebi najbolji prijatelj. Autoimune bolesti očigledno nastaju u glavi i odatle treba i da odu. Terapeutsko pisanje je dobar način da započnete ove isceljiteljske procese. A dokle ćemo stići… videćemo.

The ship will detonate in T minus 5 minutes. Časovnik odbrojava. Počnite na vreme.


Kad Androidi sanjaju električne ovce

Prvi film koja je moja starija ćerka gledala kada je bila mala bio je “Alien”, Ridlija Skota. Tatin omiljen film. Otad joj je ostala doživotna ljubav prema horor filmovima. Ima alarm na telefonu sa zvucima /muzikom iz Hičkokovog fima “Psiho”, scena sa nožem iza zavese tuš kade. Čak je i razvila talenat za scenske umetnosti.

Eto toliko koliko uticaji iz detinjstva mogu definisati kasniji život. A tata se nada da će možda postati poznata naučnica na nekoj intergalatičkoj svemirskoj stanici. I utamaniti svog prvog aliena.

To me dovodi do razmišljaja o uticaju ranih programa iz detinjstva na naše obrasce života u odraslom dobu. I koliko ne možemo da uteknemo od njih. To stalno srećem kod svojih klijenata u radionicama terapijskog pisanja. Nije to ništa novo, naravno, ali je fascinantno koliko je jednostavno a moćno. I koliko toga uopšte nismo svesni.

Terapijsko pisanje je idealan način da osvestimo ove mentalne programe i obrasce sopstvenog mišljenja, iz kojih proizilaze odgovarajuće emocije i ponašanje. Tu se vidi puna važnost izreke “Kakve su ti misli takav ti je život”. Za razliku od drugih modaliteta rada na sebi, pisanje je višestruko moćno jer ostavlja trag kome možemo da se vraćamo; u neurološkom smislu veza između naše ruke i mozga je najmoćnija neuronska veza kod ljudi koja daje značajne efekte u procesu isceljenja. I mentalne higijene kao takve.

Kada pišeš svoju životnu priču, traumu, emociju druge ljude, tada si u direktnom kontaktu sa sobom. Na jedan nežan i kreativan način vodiš samog sebe kroz dubine svog unutrašnjeg bića. Mnogi klijeti se silno iznenade čega sve u njima ima. Potisnuto u dubine podsvesti, ugrađeno u njihov ćelijski sistem, njihovi demoni rade svoju priču. Biološki algoritmi. I telo to savršeno zna, iako se naš mozak pravi da ništa od toga ne postoji.

A onda, u jednom trenutku,počnemo da dobijamo telesne signale da nešto nije u redu sa nama. Počnu bolesti i propadanje. I onda odemo u medicinu koja nam uglavnom povadi te sginalne lampice i kaže sada je sve ok. A nije. I tu nastane problem. Nema čarobne pilule. Nema instant rešenja. Sam si sa sobom.

Zato prihvati se sebe samog na neki način koji ti najviše prija. Ja predlažem da počneš sa terapijskim pisanjem. Problem za većinu boljki, onih mentalnih ili autoimunih je u obično u tebi. Nešto je u nekom trenutku pošlo naopako. To samo ti možeš da oktriješ. Medicina može biti od pomoći. Ali glavni posao je tvoj.

Osluškuj sebe, svoj um u telo i pomogni sebi u procesu isceljenja. Neće niko ako nećeš ti.

Vreme je da uloviš svog prvog Aliena. Nje to tako baš teško. Uostalom radi se o tebi. A valjda je to prva stvar na listi prioriteta. Ili bi barem trerbalo da bude.

Pridruži mi se u radionicama individualnog ili grupnog terapijskog pisanja i uzmi stvari u svoje ruke.

Svako putovanje uvek započinje prvim korakom, zar ne?


Kazino života

Strah od bolesti, smrti i prolaznosti je najveći strah ljudskih bića. Za razliku od životinja, mi imamo svest o prolaznosti i ništavilu. Strah od smrti ali i života u iščekivanju neumitnog kraja je nešto što nas često uništi i više od same bolesti. Posle pedesete godine telo počinje da popušta, i tada postajemo svesni kazina života, lutrije bolesti i smrti od koje želimo da pobegnemo glavom bez obzira.

Svi želimo da ostanemo zdravi što je duže moguće, ali smo zbunjeni kako to da uradimo. Stalno se pojavljuju oprečne informacije, potkrepljene studijama koje se ne slažu onoliko često koliko bi mi očekivali da bi trebalo da to slaganje izgleda, često su iste te studije sasvim oprečne u svojim rezultatima. Pomodni trendovi i saveti u medijima o zdravlju i izlećenju od bolesti dolaze i odlaze. Čak i vrlo osnovna pitanja – Da li je mleko dobro za odrasle? Povećavaju li jaja nivo holesterola? Kako je gojaznost povezana sa dijabetesom tipa 2? Zašto su alergije u porastu? – dovedene su u sumnju.

Nakon svih ovih pitanja i raznoraznih (dez)informacija, fatalistički završimo sa stavom da je život kocka i svako ko ostane vitalan i energičan sedamdeset ili osamdeset godina imao je veliku sreću. Dublji razlog zašto zauzmemo takav stav je taj što osećamo i mislimo da imamo bar neku šansu u ovom kazinu života. Međutim, život nije stalni rast i uspon. Posle određenog broja godina bolest je neizbežna. Naš organizam se haba i troši od upotrebe i ne obnavlja se dovoljno brzo i onako kako bi mi želeli.N emožemo živeti večno, je surova istina. Svaka odrasla osoba ima statistički rizik od bolesti srca i raka, dva vodeća uzroka smrti u ovoj zemlji. Najveći strah većine ljudi, Alchajmerova bolest, očigledno napada nasumično i neizlečiv je.

Lutrija smrti

Model kockanja za očuvanje zdravlja podučava se i u medicinskim školama, samo na naučniji način. Uprkos svim čudima moderne medicine, mnogo toga ostaje neizvesno. Od određenog uzroka bolesti poput virusa prehlade oboli samo određeni procenat ljudi, a ne svi. Svi standardni tretmani uključuju određeni stepen nepredvidivosti, što za neke pacijente deluje bolje od drugih, a ponekad uopšte ne deluje. Smanjenje rizika je jedan od načina na koji se definiše prevencija. I samo to.

Ako se pravilno hrani, redovno vežba i izbegava toksine poput alkohola i duvana, osoba zapravo ne napada uzrok glavnih poremećaja poput dijabetesa, bolesti koronarnih arterija i raka. Umesto toga, šanse za obolevanje rastu ili padaju. Prosečna osoba ne shvata da se ovi rizici odnose na velike grupe mereno statistikom. Ne predviđaju šta će se dogoditi sa pojedincem.

Uvek će se naći neko ko sve uradi kako treba, ali se ionako razboli, dok neko drugi ko nije uopšte pazio na svoje zdravlje nekim “čudom” izbegne agoniju bolesti i umre od starosti.

Čak i ako ste blagosloveni srećom, doći će dan kada ni najbolji lekari na svetu ne mogu da vam pomognu. Bez vaše krivice, doći će do narušavanja vašeg zdravlja i kazino će početi da stiče svoju prednost. Evo zašto:

Sedam razloga zbog kojih medicinska nega prestaje da radi:

  • Lekar ne zna zbog čega ste se razboleli.
  • Ne postoji lek ili operacija koji će rešiti situaciju.
  • Dostupni tretmani su previše rizični, toksični, skupi ili sva tri.
  • Neželjeni efekti lečenja su veći od koristi.
  • Vaše stanje je predaleko napredovalo da biste ga poništili.
  • Prestari ste za bezbedno lečenje ili sa puno nade za oporavak.
  • Doktori su napravili negde neku grešku.

Kada se desi bilo koji od ovih kvarova u medicinskoj nezi, šta god se dalje dogodi, van je vaše kontrole i vašeg lekara. Posle tri veka naučne medicine koja je napravila ogromne korake – nasleđe koje duboko poštujem – postaje očigledno da model kockanja za očuvanje zdravlja treba zameniti.

Događa se previše neprihvatljivih stvari:

  • Ljudi žive duže, a ipak u proseku trpe osam do deset godina lošeg zdravlja i na kraju jedne do tri godine invaliditeta.
  • Raku se i dalje pristupa s tmurnim fatalizmom, uprkos činjenici da je do dve trećine karcinoma moguće sprečiti.
  • Procenjuje se da više stotina hiljada ljudi svake godine umre zbog medicinskih grešaka.
  • Prosečna osoba se oseća bespomoćno, zbunjeno i uznemireno zbog bolesti i odlaska lekaru.

Uzmite stvari u svoje ruke

Te neprihvatljive stvari nastaju kada model kockanja zavlada i kada bacite kocku u svoju budućnost. Najneprihvatljivije od svega je gubitak kontrole. Ljudi se plaše ideje da padnu u ruke lekara i završe u bolnici. Ali postoji alternativa. Povežite sa sobom kroz terapijsko pisanje (ili neku drugu metodu), i počnite komunikaciju sa samim sobom,svojim telom i umom.

Isceliteljsko ja je onaj koji donosi odluke koji stupa u arenu svakodnevnog života i usmerava um i telo ka trajnom lekovitom odgovoru. Nameravate da postanete celi, što je jedina održiva strategija da ostanete zdravi tokom celog života. Neverovatno je koliko je ljudsko telo evoluiralo kako bi omogućilo zarastanje. Kroz pisanje terapijskih vežbi  imate priliku da evoluirate svesno, donoseći izbore koji će radikalno nadograditi vaš imunitet na bolesti, usporiti i preokrenuti proces starenja i pojačati odgovor na isceljenje.

Ovi ciljevi se ne mogu postići kockanjem, ali mogu se postići kada usvojite novi model, sebe koji leči. Oajačajte svoje um i svoje telo kao zalog za kvalitetan i dostojan život jednog ljudskog bića. Samo se to na kraju računa, zar ne?


Pratite moj sajt

Negativni rečnik i sudbina

Iako na prvi pogled izgleda banalno, reči koje svakodnevno izgovaramo u ogromnoj meri mogu da odrede kvalitet našeg života. Naročito one negativne reči i fraze koje su nam se neprimetno uvukle u svakodnevni govor.Pazi šta misliš, jer misli postaju reči.Pazi šta govoriš, jer reči postaju dela.

Pazi šta radiš, jer dela postaju navike.

Pazi na navike, jer one ti određuju narav.

Pazi na svoju narav, jer ona ti postaje sudbina.

Ne mislim da čovek treba da živi po modelu pozitivnih afirmacija, niti je to moguće. U terapijskom pisanju, u radu sa klijentima, veliku pažnju posvećujem osvešćivanju njihovog sopstvenog rečinka, u kome se kriju brojni obrasci negativnog mišljenja, iracionalnih uverenja i loših emocija, koje čine život nepodnošljivim kavezom sopstvenih misli.

Prepoznavanje i promena negativnog rečnika i misli, predstavlja prvi i najznačajniji korak u promeni našeg mentalnog sklopa, emocija i važan korak u rešavanju svakodnenvih životnih problema.

Izbegavajte upotrebu negativnog rečnika.

Pisanje u različitim tehnikama (asocijativno pisanje, dnevnik, automatsko pisanje, osnovna četorodnevna vežba) je dobar način da otkrijete i
promenite obrasce upotrebe negativnih reči u vašem razmišljanju. Za početak, prestanite da koristite reči kao što su “neću i ne mogu”. Ako dozvolite negativnim mislima da rastu i bujaju u vašem umu, one će uticati na to kako ćete reagovati u raznim situacijama, što će dovesti do negativnih rezultata. Pokušajte svesno da zamenite ove reči rečima kao što su “hoću i mogu”.

Prihvatite situaciju da svako povremeno greši, ali se potrudite da to sagledate kao priliku da nešto naučite iz iskustva, kako bi ste bili bolji sledeći put. Napravite listu negativnih reči koje uobičajeno koristite, kao što su “uvek” ili “nikada”, “strašno i užasno”, “moram”. To su primeri grešaka crno-belog načina mišljenja. Onda razvijte uravnoteženiju perspektivu i način govora kao na primer “većinu vremena, ponekad, ili ne tako često”.

Zapišite ove opcije i počnite da primećujete kada koristite ove reči u razgovoru i pisanju. Podsetite sebe u trenutku govora da koristite uravnotežene reči, ili reči sa umerenim značenjem, koje vas neće voditi u situacije ili/ili, i slične.

Vremenom, primetićete značajnu promenu u vidu poizitivnijih emocija, realnijem pogledu na svet oko sebe, što dovodi do smanjenja stresa i bolje razimevanja sopstvenih emocija i ponašanja, a samim tim i do kvalitetnijeg modela života.

Ako vam je potrebna podrška i pomoć pridružite nam se na individualnim i grupnim radionicama terapijskog pisanja. Tu ćete naučiti kako da ove tehnike sprovodite brzo i lako i kako da vam terapijsko pisanje postane najbolji lični terapeut.