Lekoviti stihovi

Nema sumnje da je poezija vrlo lekovita. U poetskom izražavanju reči predstavljaju kapi emocija koje kaplju na papir, Mnogi ljudi smatraju da poezija ima lekovitu moć.

Poezija može pomoći u izražavanju emocija, suočavanju sa teškim životnim situacijama, razumevanju sveta oko nas i povezivanju sa drugima. Pisanje poezije takođe može biti terapeutski proces za pojedinca, pomažući im da se izraze na kreativan način i izbace svoje emocije na papir.

Postoje i istraživanja koja sugerišu da poezija može imati fiziološke efekte na telo, poput smanjenja stresa, poboljšanja raspoloženja i povećanja otpornosti na bol. Mnogi ljudi pronalaze utehu u pisanju i čitanju poezije tokom teških životnih situacija, poput gubitka voljene osobe ili borbe sa bolešću.

NAPIŠI SEBE

Ljudi koji pišu o sebI su mnogo srećniji, manje anksiozni, manje depresivni i fizički su zdraviji.

Kako poezija deluje?

Postoje mnogi stihovi u poeziji koji mogu biti lekoviti na različite načine. Neki od takvih stihova su:

“Ti si hrabriji nego što misliš, jači si nego što izgledaš, pametniji si nego što znaš.” – A. A. Milne

Ovi stihovi mogu biti lekoviti za one koji se bore sa nedostatkom samopouzdanja ili koji su pod stresom. Oni podstiču čitaoca da se seti svoje unutrašnje snage i da sebi postavi ciljeve koje možda nije znao da je sposoban da postigne.

“Izvor naše snage nije u hrani i piću, već u dobroj volji i dobrom raspoloženju.” – Ralph Waldo Emerson

Ovi stihovi podsećaju nas da nije samo telo važno za naše zdravlje, već i naše misli i emocije. Oni nas podstiču da se fokusiramo na pozitivne stvari u životu i da pokušamo da održimo dobro raspoloženje, jer to može imati pozitivan uticaj na naše fizičko i mentalno zdravlje

“Ja sam vazduh, ja sam plavi okean, ja sam životni dah, onaj koji stalno teče.” – Rumi

Ovi stihovi mogu biti lekoviti za one koji se bore sa stresom i anksioznošću, jer podsećaju na stalnu prisutnost životne sile u nama. Oni takođe ukazuju na kontinuirani tok života i na važnost da se pokušamo opustiti i pustiti da stvari teku svojim tokom.

“Ovo što radimo danas odjekuje u večnosti.” – Johann Wolfgang von Goethe
Ovi stihovi mogu biti lekoviti za one koji se bore sa osećajem da njihov život nema smisla ili svrhe. Oni podsećaju na važnost svakog trenutka i na to da naše postupke i odluke utiču na našu budućnost. Ovi stihovi nas podstiču da se fokusiramo na pozitivne stvari koje možemo uraditi danas, a koje mogu imati dugoročni uticaj na naš život i svet oko nas.

“Ti si više nego dovoljan, baš ovakav kakav jesi.” – Maya Angelou

Ovi stihovi mogu biti lekoviti za one koji se bore sa osećajem nesigurnosti ili nedostatka samopouzdanja. Oni nas podsećaju da smo svi vredni i važni, bez obzira na naše mane ili nedostatke. Ovi stihovi podstiču čitaoca da se prihvati i voli sebe onakvim kakav jeste.

Izgovorena reč, poezija, proza i kreativno pisanje su načini da izrazite sebe i ono što doživljavate. Zapisivanje i izvođenje vaših misli može poslužiti za transformaciju neopipljivosti vaših emocija i iskustava u nešto više. Oni služe kao način da sopstvena osećanja učinite opipljivim i stvarnim.

Napiši sebe

Pisanje je jedino mesto gde svet ima više smisla. Tu osećamo najviše previranja, ali i najviše mira. To je jedino mesto gde našem životu gledamo pravo u oči.

Pisana reč i poezija su moćni mediji za umetničko ali i terapijsko izražavanje. Omogućavaju nam da dodamo ton i boju našim rečima. Ne moramo da budemo umetnik ili izvođač. Ne moramo da oduvamo publiku ili da rasplačemo ljude. Ne moramo čak ni da pokažemo svoj rad nekom drugom ili da ga javno objavimo. Ali čin pisanja sam po sebi može biti transformativan.

Postoje mnoga istraživanja koja su istakla pozitivne uticaje poezije na ljudsko zdravlje i blagostanje. Poezija može biti lekovita na različite načine.

Prvo, poezija može imati umirujući i opuštajući efekat. Pisanje (i čitanje) poezije može pomoći u smanjenju stresa i anksioznosti, jer možemo fokusirati na reči i ritam, a time smanjiti negativne misli.

Drugo, poezija može pomoći u izražavanju emocija. Kada ljudi pišu poeziju koja se bavi određenim emocijama, mogu bolje da se povežu s tim emocijama i na taj način izraze sopstvene emocije.

Treće, poezija može imati pozitivan uticaj na kreativnost i imaginaciju. Pisanje poezije inspirisati ljude da razmišljaju na drugačiji način, stvarajući nove ideje i perspektive.

Pisanje poezije je zato lekovito. Pisanje poezije može pomoći ljudima da bolje razumeju svoje emocije i misli, i da ih izraze na kreativan i konstruktivan način. To može biti posebno korisno za ljude koji se bore sa anksioznošću, depresijom ili drugim mentalnim zdravstvenim izazovima.

U radionicama terapijskog pisanja postoji važna i zanimljiva veza koju sam nazavao lekoviti stihovi u terapijskom pisanju. Probajte da budete pesnik sopstvene duše. Terapija stihovima krepi dušu i pomaže nam da bolje razumemo sebe i svet koji nas okružuje. Sasvim dovoljno za stvaranje jednog dobrog i zadovoljnog života.

Pisanje života


Put izlečenja uvek započne prvim, malim korakom.

Traumatični životni događaji obuzimaju nas haosom i neizvesnošću. Često, kao mehanizam za suočavanje, isključujemo svet i povlačimo se u sebe. U ekstremnim slučajevima, plašimo se kontakta zajednice i ljudi. Trauma teško utiče na naše emocionalno i mentalno zdravlje i nastavlja da nas proganja čak i kada smo fizički izašli iz životnih događaja koji su je prouzrokovali.

Trauma dovodi do posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) i manifestuje se u obliku anksioznosti, depresije, besa, iscrpljenosti ili oscilirajućih emocija. Za ljude koji se bave traumom, pisanje – a posebno pisanje života – može biti vrlo terapeutsko. Pored traženja profesionalne podrške za mentalno zdravlje, takođe predlažem da se pisanje koristi kao način lečenja.

NAPIŠI SEBE

Ljudi koji pišu o sebI su mnogo srećniji, manje anksiozni, manje depresivni i fizički su zdraviji.

Ako ste spremni da upustite u terapijsko pisanje, upamtite sledeće ključne stvari:

  • Za ljude koji se bave traumom, pisanje – a posebno pisanje života – može biti vrlo terapeutsko.
  • Pisanje priče vašeg života i lični eseji fokusiraju se na jednu emociju ili iskustvo u vašem životu, ali vaše pisanje treba da ga poveže sa većim brigama. Ono što vas čini ranjivim mogu biti vaše neposredne okolnosti, ali o tim okolnostima se obaveštavaju sistemi, procesi ili problemi. Identifikujte ih istraživanjem: ovo može varirati od govora ljudima oko vas do čitanja životne filozfoske psihološke i slične litrature.
  • Kada pišete terapijske vežbe ili vašu priču, možda biste želeli da pogledate unutra pre nego što pogledate spolja. Kroz proces pisanja naučite se prihvatanju: prihvatite svoje emocionalne i fizičke ožiljke i ne bojte se da delite svoje ranjivosti. Kritično se osvrnite na svoj život i saznajte šta vas čini delom većeg univerzuma.
  • Tuga je privatna, ali zato tugovanje to ne mora da bude. Prihvatite zajednicu, bilo u procesu pisanja ili u prevazilaženju izazova o kojima pišete. Zajednica sličnih ljudi, kolega pisaca, urednika, čitalaca i recenzenata pomoći će vam da ispolirate svoj zanat; zajednica prijatelja, porodice, saradnika i kolega koji pate oko vas pružiće solidarnost, podršku i snagu da nastavite dalje.
  • Naučite da preuzimate vlasništvo nad svojim životom i oblikujete ga onako kako želite pisanjem. Koristite perspektivu drugih da biste stvorili bolju verziju sebe i svog pisanja, ali ne dozvolite da vas utiša.
  • Pišite i živite kao preživeli, a ne kao žrtva. Tada, kada budete spremni da delite svoje pisanje sa čitaocima, znajte da više niste samo preživeli, već pobednik!

Terapijsko pisanje, u formi individualnih ili grupnih radionica će vas naučiti ovom, prvom, malom ali najznačajnijem koraku!

Mitovi o spašavanju ljubavne veze


Ko voli, tih je. Odzvanja samo prazna posuda.

Mnogi ljudi su pokušavali da spasu svoje emotivne veze sa drugim ljudima tako što su odlazili u savetovališta, kod porodičnih terapeuta, kod sveštenika, najboljih prijatelja, ili su gutali knjige iz oblasti popularne psihologije, u pokušaju da „pravilno komuniciraju” i spasu svoje emotivne odnose sa suprotnim polom.

I šta se obično desilo? Ništa. Iza svih tih seansi obično usledi neizbežna katastrofa i gorak ukus u ustima da vam „dobra komunikacija” nije bila ni od kakve pomoći. Što je još gore, situacija je postajala još lošija nego što je bila na početku. Zašto?

NAPIŠI SEBE

Ljudi koji pišu o sebI su mnogo srećniji, manje anksiozni, manje depresivni i fizički su zdraviji.

Pre svega zato što u ljudskim odnosima dominiraju emocije i sebičnost, kao dve ključne odrednice našeg ponašanja i mišljenja. To je prosto u ljudskoj prirodi. Niko ne spori da su komunkacijske veštine važne u međuljudskim odnosima, ali samo do izvesne mere i tamo gde emocije nisu intenzivne i gde naša prirodna sebičnost nije na velikim iskušenjima. Zato je ideja o tome da ćete dobrom komunikacijom i veštim tehnikama rešavanja problema spasti svoju vezu sa drugim potpuna iluzija.

Kada ste sreli svog partnera na početku veze, nikakvih problema u komunikaciji nije bilo, zar ne? Odlično ste komunicirali, vedro rešavali životne probleme, nije bilo nepremostivih prepreka koje se nisu mogle prebroditi. Bili ste i strpljivi i tolerantni, široke ruke i duše dok ste u drugome videli pravi duhovni (neko i materijalni) interes, itd.

ŠTA KAD KRENE NAOPAKO?

Međutim, vremenom stvari često krenu naopako iz brojnih razloga i tada naša prava priroda, ona duboko ispod površine postane vidljiva. Pojave se razlike u karakteru, vaspitanju, pogledu na svet, interesima, itd itd, emocije se ohlade, život pritiska brojnim nedaćama. I vi onda pretpostavite da će sada vešta „dobra komunikacija“, asertivne tehnike, pažljivo slušanje, dobar izbor reči i tome slično naprasno popraviti stvar?

Neće. Jer nije stvar u komunikaciji nego u strukturi ličnosti, u našim povređenim emocijama, ljutnj i i sujeti, u našim mentalnim obrascima sa kojima smo odrasli i koje nikada ne napuštamo.

Ljudi se jako teško suštinski menjaju: setite se one izreke „vuk dlaku menja, ali ćud nikada“. Potrebni su tektonski poremećaji, da bi do suštinskih promena došlo, a one se veoma retko događaju, a kod većine ljudi nikada. Tako da razlog raspada neke veze nije u komunikaciji koju treba ponovo da „učite“, već u oslanjanju na zdrav razum i pokušaj da se prevaziđu fundamentalne razlike zbog kojih je komunikacija prestala da funkcioniše. I da se pronađe kompromis i zajednički interes ako postoji. Jer setite se malo: niko ne želi da komunicira sa partnerom sa kojim je izgubio emotivnu vezu, niti da komunicira sa nekim ko je besan, ljut, ljuboromoran, kritičan, bez argumenata, ili nesiguran.

Dobra komunikacija nema nikakve svrhe tamo gde postoje „vruće“ emocije i gde je ugrožena urođena ljudska sebičnost, i gde su razlike među ljudima tolike da nikakva komunikacija ne može učiniti da se one premoste. Bolje rešenje je u prihvatanju takve situacije i hlađenju emocija, i tek nakon toga komunikacija može doneti nekakve rezultate, koji nemaju nikakve veze sa spašavanjem veze ili „popravkom“ onog drugog, za koga smo mislili da se putem „dobre komunikacije“ može promeniti, „privoleti razumu“ ili šta god već.

Jedna od velikih ljudskih psiholoških istina jeste da je uvek u boljoj poziciji onaj koji nešto neće. To što to niste videli (ili hteli, umeli da vidite) na samom početku veze je vaš problem, a ne onog drugog. I sa tim ćete morati da živite. Što uopšte nije loše.

Život je lep, zar ne?