Hau du ju du, bejbi

Vreme čitanja: 2 minuta

Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva, kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovek ništa nije bolji od stoke, jer sve je taština.

jebote. u moru sranja novih gluposti nikad dosta. šaram po MREŽI i naiđem na TO:  ENGLESKI ZA BEBE. bebe. čudo. gledam dal sam dobro vido. jes, majku mu.neki likovi uče bebe od 3 meseca eng jezik. neverovatno. zovem kuma da i on vidi šta misli. kum se krsti. zovem kevu, baba uzme šećer i vodu. zovem komunalce, njima se jebe za sve. zovem psa on ćuti ne kapira. ok pas ko pas. i sedim tako glup u svomneznanju. i mislim: šta smo to zajebali na ovom svetu.

koliko moraš da budeš glup da progutaš i OVO. tišina mi odgovara nemo. lupam po slovima. ništa. ko je bre ovde lud? zasvrbe me prsti i ganglije. uzmem čašu. sipam ćilibarsku tečnost i turim dve kocke. Leda. dohvatim telefon i stisnem muda.

. dobar dan.

– dan.

-imam bebu za engleski.

. koliko je stara?

– ko?

– pa beba!

– tri meseca.

odlično. pravi uzrast za početak. šta se tu uči. znate uče se osnove. this iz d bol, giv mi d bol. kat. dog. pičkamaterina. al beba ne zna ni srpski, ustvari i ne govori samo ćuti i smeje se. nema veze, to se sve pamti. šta se pamti. pa jezik, reči, to. kako bre se pamti jel ste vi lobotomi. gospodine…pusti bre gospodine, kolko to košta? pet iljada. a jel može da se uči srpski? ne može, samo eng po metodi dr tog-itog. jebo vas on. molim?

odoh da vidim. sede neki morioni, sa sisama i bez njih, u krug i kotrljaju bebe i lopte. imaju i neke drvene kocke. žrvljotine po zidovima podsećaju na decu. strava. neka nedojebana prakljača, tičerka drži slovo i baca lopte. oni što kotrljaju deluju normalno. LIČE na uobičajene roditelje i decu.  TOZLA na njima PRAZNO U njima. lukac u ARMANIJU. muškarci ćelavi od biznisa,neki sa šiljatim frizurama ko vanzemaljci. možda i jesu. ja ko da imam žar u guzici. sedite. ne bih…bebe mašu rukama i nogama, guču. dis iz d bol. tejk d bol. bravo dušo.bol.mačka.ket.kuca.dog. vidim đavoodno šalu. buljim,ne trepćem. kao da sam pao s Marsa. crvenim od stida i tolike količine kretenluka. ovi debili stvarno veruju u to. nasmejani zadovoljni dajdatiga munem imbecili što muče sopostvene potomke. uživaju. kotrljaju onu decu. smeju se ponosni na svoje roditljstvo i pamet koju nemaju. gotovo kaže ona prakljača i namešta đozluke nakukastomnosu. broji kolko love po glavi. ličim joj na evro. smeška se, svrbi je novčanik. hvala što se došli. bosanski naglasak. vidimo se sledeće nedelje. a vaša beba?nemam bebu a i da imam ne biti je dao. gledaju me kao idiota. tresnem vrata i upuvam se iz pakosti.

vratim se u brlog. upalim mašinu da nešto reknem. dodam tečnost. šta ću sad? kome da kukam? šta me snašlo? pitanja bez odgovora. gleda me krznena vreća buva. on ne zna engleski. al zna da je gladan, buvara smrdljiva.  ljudima danas sve mož da prodaš. i govno u celoofanu. glupost je bezgranična reče neko. ostaje samo taština.

lavež je postao nesnosan.  odoh napolje. čaša prazna, mašina ugašena.

Hau du ju du bejbi?

Šest minuta

Vreme čitanja: 4 minuta

Mislili smo na pivo dok smo sedeli i čekali da nas neko kupi. Dobro hlađeno. U krigli. To sam svaki dan gledao u izlogu kafića preko puta radnje. Ukočila mi se bulja od tvrde klupe, dok se ovaj do mene stalno češkao po gurtnama i spoljnom džepu (bez dugmića) i uzdisao ko da mu je poslednje.

Onaj desno od mene je sedeo i samo ćutao, ladan ko šrpicer. Stavili su ga da sedi malo nakrivo, tako da su mu se ručke umrsile i pokvarile izgled. S vremena na vreme ga munem u rebra da vidim jel još živ. Bilo je tu i nekih sa sisama, u roze boji i svetloplava i zelena, uglavnom šareno društvo. Slika svakodnevnice. Povremeno bi neko ušo, malo bi nas zagledo, probao pred ogledalom, uglavnom žene, i ponovo nas vratio na klupu. Mene je jedna debela jutros krvnički otresla, drndala mi rajsferšlus na glavi, jedva sam živ i nepocepan osto. Ko zna šta bi bilo da me nije spasla prodavačica, ona nova, što ima provincijski akcenat.

-Kolko si ti već ovde, pita onaj bez dugmića.

-Mesec dana, kažem. A ti?

-Tri meseca. I još me niko nije kupio.- Uzdahne, mislio sam da će da pusti suzu. – To je zato što ništa ne vredim, opet će on sumorno. Vidim, glas mu drhti. Bi mi na sekund žao, al ko ga jebe, mislim se, bolje ja prvi da odem nego on. Taj je zreo za reciklažu, ili da ode nekoj budali na sniženju, pa da ostatak života provede u ormaru, u naftalinu. hehe. naftalin je za budale.Prošlo je tako još par sati i dva kupca. Dva. Katastrofa.

– Imam loš predosećaj, odjedanput bupnu onaj levo, za kog sam mislio da će prvi da zvekne.

Vidim, stvarno mu nije dobro, sav se otromboljio, zgužvao, kao da će da se rašije svaki čas. Jedno dugme napred mu se otšilo i klatilo samo što ne otpadne. Neka čudna jeza mi prođe kroz postavu. Krajičkom oka pogledam ostale. Onaj desno se nešto udubio u misli, nervozno vrti bočni rajsferšlus. One tri kokoške na gornjoj polici neprestano nešto toroču i ogovaraju kožne čizme preko puta, koje očigledno iz nekog razloga ne podnose.

U tom trenutku začu se zvonce na ulaznim vratima i u radnju nahrupi debela nafrakana gromada. Gazdarica. I gospodar naše sudbine. Po zlom pogledu kojim nas je ošinula odmah sam znao da je levak bio u pravu. Na horizontu se spremala oluja. A ja ću postati njen deo.

Sa vrata je počela da se dere na osoblje, vrteći i šušteći računima, papirima, izveštajima i čime ne još. Prodavačice su je prestrašeno gledale i nešto tiho odgovarale, povremeno bacajući pogled u našem pravcu. Skazaljke na časovniku preko puta naše police pokazivale su da je ostalo još šest minuta do zatvaranja. ŠEST MINUTA. Odjedanput, debela nakaza dreknu nešto, baci papire na pod, i uputi se ka nama. Ka meni. Pravo u mene. Pretrnuo sam od straha. Kao u nekom usporenom filmu video sam da za njom ide i jedna od prodavačica šireći ogromnu crnu kesu. Od straha mi se otvori zadnji rasjferšlus i podigoše ručke na glavi. CRNA KESA. To je značilo samo jedno. Reciklaža. Otpad. Sigurna smrt. Pitanje je samo bilo da li svi ili neko.

U sekundi sam odlučio da ja NE BUDEM TAJ NEKO. Obuze me neka čudna snaga, energija je šištala kroz moju postavu, nabrekoše kožni delovi i bočna ojačanja. Bez borbe se neću predati. Jebeš život ako budem pizda. Debela je prvo zgrabila onog desno, kome dugme otpade i on nestade u crnoj kesi. Veštim manevrom uspeo sam da kao slučajno skliznem s police i u dva strmoglava okreta završih na podu gde me dočeka debela nožurda i jednim preciznim udarcem štikle odbaci preko puta pravo iza police sa čizmama. Oprezno sam provirio, doduše malo naopako, ali dovoljno da vidim strašan prizor: pokolj tašni je bio u punom jeku. Za onim bez dugmića ode i onaj levo, pa jedna poslovna akten tašna, dva ranca i torba za kozmetiku. Debela je mahnito grabila i trpala u kesu sve redom. Poslednje odoše one tri kokoške sa gornje police. Nakon toga zavladala je gromoglasna tišina. Čulo se samo kako su skazaljke na časovniku tiho kvrcnule, i pokazale da je osam časova.

Šest minuta je prošlo. Najgorih šest minuta u mom kožno postavljenom životu. Odahnuo sam tiho da me ne čuju. Skriven iza čizama uspeo sam da dočekam jutro. Tada, kao što to obično u životu biva, u radnju uđe jedna fiina mlada žena, koja me je odmah spazila onako zabačenog među čizmama. Kupila me odmah, bez razmišljanja. Bilo je to kao ljubav na prvi pogled. Čak su joj i dali popust samo da me se reše. Ionako me nikad nisu voleli, jer nisam teo da igram kako oni sviraju. Uvek sam mislio svojom glavom i imao veću rezoluciju nego oni ostali, prosek. Dobio sam i ja svoj dom.

***

Često dok pada kiša, sedim na prozoru i posmatram park preko puta stana u kome sada živim. Prema meni su dobri ,naročito moja nova gazdarica koja me obožava i svuda nosi sa sobom. I njene drugarice mi se uvek dive, iako nisam neka marka. Jedino me njena mačka ponekad gricne, onako u prolazu. Al, ne zameram. I to je sve život.

Ponekad, kada se setim mojih drugara iz one radnje, skupim ručke, zatvorim rajsferšlus i prođe me neka jeza. Šta je sudbina? Nekom majka, nekom maćeha. Opet, mislim se, karakter je ipak tvoja sudbina, reče neko pametan. Da se nisam borio i ja bih sada bio u onoj kesi. Uključi mozak, govorio je stari majstor onda kad nas je šio i pušio duvan u smrdljivoj fabrici. Jer to je ono što ti je dato, imao je običaj da kaže setno. A Bog, Priroda, Univerzum, su potpuno ravnodušni prema tebi. Jer, život je kratak, nemoj da zaboraviš.

Nisam zaboravio. Nikada.

Laži me, Pinokio

Vreme čitanja: 3 minutaPRVA cigara posle znojenja. Soba zauDARA na razmenjene telesne TEČnosti. U mene zuri par nepoznatih bademastih očiju. Vreme je za plaćanje računa. Buljim u plafon. Znam šta sledi. I ono SLEDI.

Jel me voliš?

Naravno da te volim.

Lažeš.

(pauza)

Lažeš ko pas.

Trudim se da ne trepćem. Ne dišem. Kamena faca. Sfinga. Muškarac u mermeru. Skener bademastih zenica pomno ispituje moje lice. Traži tragove laži, trenutak slabosti, pomicaj nerva koji razotkriva. Vizuelni signali se dekodiraju u duboko u podsvesti. U reptilskom mozgu, limbičkom sistemu, kazanu naših početaka. Smrdljivoj kuhinji nagona, navika, i naših slabosti. Prakomjuteru koji uvek budan i besprekorno radi. Čak i kada spavaš. Gotovo da mogu da čujem škljocanje njegovih točkića, talasanje plazme, krčanje vijuga, i zujanje nervnih impulsa koji nose informacije brzinom svetlosti do tamo i natrag. U kazanu podsvesti leži TAJNA. Bademaste zenice to nepogrešivo znaju. Genetski program koji ne možeš zajebati.

Koliko?

Šta?

Koliko me voliš?

Skener počinje da njuši moje telo. Isparavaju mirisi laži. Ni moje lonče prasvesti se ne da zajebati. Đubre jedno nedojebano, emituje vibracije istine uprkos divovskih napora svesti da ga spreči. Skoro da sam se usro. Prdnem glasno. Očajnički pokušavam da ga zaustavim.

Do neba  i nazad. Kao Vulkan. Nebo pred oluju. Umro bih bez tebe.

Lažeš, skotino. Zašto? Zašto lažeš?

Zašto ljudi lažu? Ni zbog čega, a iz gomile razloga. Lažu čim zinu. Lažu i kad treba i kad ne treba. Laž je čizma od sedam milja i uvek stigne pre istine. I tako istina obično postane laž. Laž ume da bude grozna ali i lepa.

Ne lažem, bre glupačo. Stvarno te volim. Od prvog trenutka kad sam te sreo. I uhvatio taj badem u tvojim očima.

Stvarno?

Taj pogled zveri i srne u jednom telu. Imaš fantastično dupe.

Budalo. Ajde, iskreno. Zašto me voliš?

Svi mi lažemo. Bele laži obično. Lažemo decu, lažemo žene, muževe, poznanike, kumove, šefove na poslu, policajce, doktore, roditelje, lažemo uvek i zauvek. I tu nema leka. Zato je i napisan Pinokio. I ona izreka da su u laži kratke noge. Ne bi to bio neki problem. Problem je tome što mi volimo da lažemo i DA NAS LAŽU. E to je enigma. Zove se ljudska priroda. Sebična, gramziva, koja misli samo na svoju guzicu.

Vidim da lažeš. Stvarno si debil.

Bademaste zenice postaju oprezne. Alarm zvoni u njihovoj podsvesti. Sistem prevare počinje da popušta. Ako uskoro ne što ne preduzmem, podsvest će me razbucati ko svinja korito. Preostaje još samo jedna stvar. Da budem ubedljiv. Da poverujem u to što ne mislim. Po tome se vrhunski lažovi razlikuju od običnih. Oni toliko veruju u to što govore, da ne postoje skriveni signali koji otkrivaju laganje. Jesu retki, al su vrhunski majstori. U stanju su da zajebu i mašinu za laži. Oni ne mucaju, ne znoje se, nemaju asimetriju lica, tako karaktetristične za lažove. Zenice im miruju, a telo je uvek opušteno. Prelazim u napad. Skretanje pažnje kao taktiči predah. I široki osmeh na licu. Štipnem sisu.

Ti i ne znaš kolko te volim, budalo jedna. Ne bih mogao da živim bez tebe. Vidiš šta sam ti kupio. A?

(smeh, meškoljenje, ispada sisa iz čaršafa)

Baš si krelac, nisam to očekivala.

Smeju se bademi, odgovaraju na moj zarazni osmeh. Čudo jedno. To što smo genetski programirani da reagujemo na tuđ osmeh. Kad ti se drugi ljudi nasmeju, osmehnu, u autobusu, na ulici,na poslu, u krevetu. Odmah se i protiv volje osmehneš. To je zarazno, ko triper. Lepa reč gvozdena vrata otvara. I još je čudnije što nismo u stanju da razlikujemo pravi od lažnog osmeha. Zato se zajebemo toliko puta u životu.

Bademi ustaju iz kreveta. golo dupe viri iz moje izgužvane košulje. Bademi su srećni, pevuše, uvijaju kukovima, kuvaju kafu. Iskradem se u kuptilo. Stajem u ogledalo.  Tražim znake laži. Ništa. Isto glupo lice malog nosa bulji u mene. Do jaja. Lažeš kolko ti duša ište i ništa se ne vidi. Carski. Počešem muda i odma mi bolje. Zujanje skenera se približava miriše na kafu.

Bubašvaba strugne pod tepih. Sedamo za astal. OStaci sinoćne pice. Bademaste oči me gledaju zaljubljeno. Ili lažu. Jebem ti život, nikad ne znaš na čemu si. Ćutimo. Uhvati me neizdrž, oću da bacim pogled u kupatilo. I ono ogledalo. Iskoristim trenutak nepažnje i bacim pogled. Iz njega gleda Pinokio. Jebote on.

Sve je istina. Keve mi, da mi umre baba. Ne veruješ?

Tamna strana meseca

Vreme čitanja: 6 minutaPROLOG. desilo se to na četvrtak, koji nije bio čak ni crveno slovo. tačno u 01.43 pm što bi rekli oni preko bare. što su istrebili neke druge koji im nisu bili po volji. na srpskom sam već zaboravio vreme i dane. jebi ga. kome je to uopšte važno. i došla je iznenada. ta MISAO. da ću DA UMREM. i JA. i da neću moći da živim do kraja života. kakvo sranje. padoh u bedak i otvorih novu flašu. ŠTO JA je bilo prvo što sam u svom sjebanommozgu počeo da mislim. uhvatio me strah. ko planina seo na mene i počeo da me stiska. nije pomogla ni muzika. ni burbon. ni gole žene. shvatio sam da je đavo odneo šalu. ta se ideja uselila u mene i nije htela da ode. rasla je ko kancer. počeo sam da se tresem, kukam,plačem. NEĆU da umrem. oću da živim večno. zauvek. nek svi drugi pomru samo ja ne. SAMO JA NE. molio sam, ponavaljao mantru, seo u lotus, očajnički verglao drhtavim glasom sve afirmacije kojih sam mogao da se setim, obrnuo sam se na glavu i počeo da meditiram. al džaba. nije vredelo ništa. onda sam pokušao da se setim odakle je misao stigla. jebem joj mater. i setih se pa mi bi malo lakše. stigla je od energetskih vampira sa kojima sam sinoć bio. izgledali su sasvim obično ali…crkli dabogda svi do jednog. Ti vampiri sisaju život iz tebe. obično su ti prijatelji i poznanici. žive od tebe. ni ne primetiš. a kada shvatiš onda je obično kasno. mogu da ti budu muževi, žene, kumovi i šefovi…Oni žive na tamnoj strani meseca. Ja sam bio tamo. I zato ti pričam ovu priču.

ČIN PRVI. društvo likova i likuša u četrdesetim i pedesetim. šareno. više razvedenih nego bračnih. poneko ko je odlučio da mu je najbolje da bude sam. da ga drugi ne gnjave i da ga ne bije baksuzluk. tu je bilo i nekih što pre podne mrze sebe a od podne ceo svet. pa neki menadžeri i bankarski službenici. neke ocvale lepotice u potrazi za čudesnim. pa dva lika – jedan frojd drugi gurđijev. pa jedan umetnik od glagola umetati. dece nije bilo. a ni životinja. hvala bogu. uglavnom UŽAS. i ja. sedim i povremeno prdnem. onako kurvanjski da se ne primeti. jebe me kevin pasulj. tema: ZDRAV ŽIVOT.

uzmi probaj ove bobice gondžu iz sibira. Šta? kažu da su odlične za krvne sudove. A jel ste probali vegi hranu. Šta? pa ono vegeterijanci, znaš ne jedu meso. A i mleko je otrov. Kažu u sve se trpa soja. I ona je otrov. Ja voće više ne kupujem ni na pijaci. Seljaci samo što ne seru u njega. Jeste i ja sam tako čula, imam jednog seljaka…Kakvi seljaci. I oni su govnari. Puno pesticida. Jadne životinje, kako ih ubijaju u klanicama. Ja pijem samo vitamine, one američke, u kapsulama. Kažu da je vežbanje majkamara. Aha. Teretana je čudo. idem dvaput nedeljno na KARDIO. I ja. Ja idem na jogu, kaže jedna debela što izgleda ko debela Berta iz remarkovog romana na zapadu ništa novo. ona što za opkladu vadi ekser dupetom iz zida. njoj ni joga ne može da pomogne. kad osetim zadah ćelavog do mene, uplašim se..Kuvanje ne valja. prženje ne valja. Roštilj ne valja, takođe. Ja jedem samo povrće i voće presno, kaže ćelavi i češe se iza ogromnog uveta. Izgleda ko minut pred smrt. Taj će uskoro da baci kašiku mislim se, al ne kažem. Jeste gledali sinoć na teveu, upada onaj frojd, bila emisija od M.B. o presnoj hrani. Pa nisam konj da jedem travu kaže umetnik i izbaci nešto nalik na smeh, mada je zvučalo ko verglanje kad umre akumulator. glupost od potočića prerasta u bujicu. cunami idiota. Zapalim cigaretu i drmnem ostatak burbona. osećam strah. pipci energetskih vampira puze po mojoj kičmi i klize ka vratu. panika mi steže srce. osećam da dolazi žuta minuta. Mumio je zakon, kaže bankarka u ranim četrdesetim i prekrsti butke. sevnu podvezice i golo meso. razvedena, bez prikolica, idealka. Gurđijev, nalik na propalog hemingveja, počeše bradu, namesti stomačinu ko dve fudbalske lopte i počne da bali na bankarkinu ženskost. balim i ja, al manje. pomislim na hopa cupa al odmah me prođe jer me ludača od prekoputa, bez sisa i kose, po zanimanju nedojebani psiholog, strelja očima i ubije mi svaku muškost. Morate da probate imelu, kaže i baca strele ka meni. možda joj se sviđam? da ga jebeš. prdnem tiho i malo se pomerim da se izvetri. ćelavi sa gađenjem frkne kroz nos. zato u kini i japanu ima najviše stogodišnjaka kaže i kezi se bankarki. šta bi vi, jebote, kažem a osećam kako energija života curi iz mene. Niko ne može da živi večno, jel da? nastade tišina. gledaju me ko da sam se usro. dal zato što sam prvi put za celo veče nešto reko ili što sam odvalio glupost. zbog oboje, verovatno. vidim da sam usro motku. tražim izlaz, dahćem, sad bi da okrenem na šalu, al kasno. pa, svi ćemo da umremo, kaže bankarka i opet prekrsti noge. dal ima ćega ispod, mislim se i pokušavam da zamislim scenu. al džabe. vampiri osetili krv. osećam sve više pipaka na mom vratu. štos je da se živi KVALITETNO, kaže frojd sa visine i gleda me ko da sam vanzemaljac. Aha, kaže debela, hrana je život, šta ti sipaš u svoja kola, kaže čelavi. Samo kvalitetno, a u sebe samo đubre, crvkuće psihologičarka i gubi interes za mene. Ti si izgubljen slučaj kaže Gurđijev i gleda me sažaljivo. zato tako i živiš. Ništa meni ne fali, opet ću ja. čovek treba sve da jede, kako mu dato, mi ionako ništa ne znamo, počnem da verglam. Kako to misliš kaže jedna od ocvalih lepotica i gleda me sa visine. Šta si ti, mesožeder?Smeh. Čovek voli jagnjeće brigade, ispali bankarka. Još jači smeh. krelac još živi u prošlom veku. ludača sa psiho diplomom se kikoće, grakće ko vrana. Pokušavam da povežem neku smislenu rečenicu, al iz usta ništa ne izlazi. Gledaju me belo. shvatim da se ne uklapam i da sam opet posto ekser. virim, jebi ga. Sve je to sranje, kažem. Jeo, ne jeo, ionako ćemo svi da umremo. Samo treba imati meru, zacvilim. Džabe. pipci za vratom mi pumpaju život napolje. postao sam žrtva. onaj što se razlikuje. kreten koji je drugačiji. etalon za sve što ne valja. izrod i otpadnik. treba ga samleti. miriše na mleveno meso. razgovor je naglo umro.

Skupim ono malo života u dlan, ustanem i odem. jedva sam nabo vrata. kola sam tražio pola sata. i nisam bio svestan da sam zapatio MISAO. onu sa početka teksta. virus smrti se uselio u mene i počeo da se množi. tiho i neosetno. vreme je prolazilo . iskenjam se i odem da spavam. nisam ni znao da sam postao drugi čovek.

ČIN DRUGI. prodavnica zdrave hrane. uteturam se unutra, gonjen potrebom za životom. virus misli o smrti radi poso. dobar dan. dan. izvolite? jel imate nešto protiv smrti, kažem u jednom dahu, glupača ne vidi da mi se žuri, samo bulji u neverici. Molim? Šta rekoste? gleda me kao kretena. nešto za večan život, opet ja tvrdoglavo. nešto zdravo. dođe još jedna, liči na gazdaricu. gleda me strogo preko đozluka od -5. vidim da me mrzi u startu. Šta vama treba gospodine? nešto za zdrav i večan život gospođo. bobice. mumija. ulje od lana. domaća hrana. sušeno voće neprskano. proso. ražani hleb. bilo šta samo da ne umrem, dahćem izbezumljeno, a osećam kako vreme i život curi izmene. otače se ko raso iz kupusa. vama treba doktor, kaže ona. meni klecnu kolena. zar se TO već vidi na meni? ne treba kažem, al shvatim da samo otvaram usta. glas neđe da izađe. i on se usro od straha. vidim ona mlađa okreće telefon, nešto priča u slušalicu usplahireno. odjednom se smrklo. izgleda da je neko ugasio svetlo, pomislim. osetim kako me neko hvata pod miške. guraju neki krevet pod mene. ubace me u neka kola. sirena zavija. ugledam svog psa kako me gleda i laje besomučno. da popizdiš. padne mrak.

NIJE TEBI NIŠTA BUDALO. bolnica. dve sise nešto čačkaju oko mene,oće da izađu iz brusa napolje. dobar dan kaže vlasnica sisa i smeje se. smejem se i ja automatski. kako ste, kaže neki ozbiljan čovek u belom, i gleda u mene brižno. mora da je doktor. dobro kažem. jel sam umro? ha? al nešto mi lepo, uopšte nisam zabrinut. dobro ste kaže doca, samo ste pali u nesvest. aha. jebi ga. znači živ sam. da, kaže on i smeška se. možte kući. uzeli smo vam krv, mokraću, ekg, uzorak ovaj i onaj, sve je super zdravi ste ko dren, ništa vam ne fali. Jel, kažem ja. A virusmisao? Kakav virus, kaže doca. Nemate ništa. Ma imam, kažem ja, zato umalo nisam umro. Gledaju me sise i on ko ludaka. vidim da mi ne veruju. za virus smrtmisao nikad nisu čuli, to je više nego očigledno. kakav bedak. jebeš medicinu i normalnu i alternativnu. Sve su analize odlične, opet će on. ovde potpišite pa možete kući. Neću da poptišem ništa kažem ja. imam virus. došo neki grmalj u zeleno belom i tutno mi stvari. posle me ispratio napolje. ljubazno. za knjižicu me nisu ni pitali.

EPILOG. tišina se navalila na moju sobu svom snagom. lampa obasjava ekran. ekran je prazan. flaša prazna. ja prazan. sve je postalo praznina. samo onaj virus nije prazan. smrt je prelazna bolest. samo ti to još ne znaš. ugasim svetlo i legnem u mrak. jebi ga. ionako ništa nije večno, zar ne?

Picolovac

Vreme čitanja: 3 minutanovembarsko hladnjikavo veče. sipi kiša. tašmajdanski park. zavijen u belo. meda i ja šetamo. slika ima sliku nema ton. tišina je zaglušujuća. čuje se samo magla oko nas. NIGDE nikoga. ili skoro nikoga. belo sibirsko krzno tapka i njuška. njemu je zanimljivo do mojega. uvlačim glavu ramena i guram ruke sve dublje u jaknu. pa ti sad voli životinje. SRANjE. kroz gusto granje. palim cigaretu i tešim se idejom o burbonu bez leda. počnem iz očaja da gajim skrivenu nadu da će LOV večeras ipak biti uspešan. gledam krzno u pokretu. na radaru još uvek ništa.kiša mi se uvlači za vrat i kaplje sa oboda kape.opet se tešim činjenicom (statistika je čudo) da PICOLOVAC do sada nije omanuo.

palim još jednu cigaretu mokrim prstima, pazim da je ne ovlažim. dim klizi i daje malu pauzu. vidim da se krznene uši naglo mrdaju. tračak nade mi bljesne u otvrdlom mozgu. čujem vijuge kako krče i kotrljaju. picolovac podigne glavu i njuška značajno. trepnem brzo da uključim vizuelno navođenje. na radaru vidim dve prilike. stoje ispod ulične svetiljke. greška koje još nisu svesni. sibirsko krzno uspravi rep, frkne kratko dogovoreni signal i upitno se zagleda u mene. oklevam za trenutak da skener završi analizu: pas marke ritriver, žensko. gazdarica neodređene marke, žensko. klimnem glavom i kažem tiho, samo za pseće uši: ajde. lov može da počne.

retriverka ne može da odoli slatkom dahu sibira. podigne rep i namesti se za njušku. igra je počela. sibirac se zadubio u detaljan rad. stručno.  ja prilazim polako, maksimalno opušteno. gazdarica očigledno neiskusno cima povodac retriverke, procenjujem da joj je neprijatno. ali belo krzno se neda omesti. a ni drugo pseto nije ravnodušno. odlično. postavka na mestu. zagledam se u lice ispod kapuljače. nije loše. prirodna crnka, malo ružnjikava. al mršava, deluje zgodnjikavo. preko trideset. nabacim empatiju i osmeh na ogledalo emocija. ona nevoljno uzvrati osmehom između dva cimanja povoca. uzima mi meru. jebeš život.

– dobro veče. jel ovo vaš pas? mužjak?

glupo pitanje na mestu. vidi se da nema pojma o materiji. sve bolje i bolje. kezimo se kako treba. hm. uzdahnem. i podarim razumevanje.

– jeste, kažem.

– lela ne može da mu odoli, a druge tera od sebe, baš je strašan, kaže kroz kikot, al vidim da joj nije baš pravo što sibirac naskače. leli odgovara čim namešta guzicu, snimim krajičkom oka. zagledam se u njeno lice. malo izborano, izazovne usne, sive oči, usta puna, obećavajuća. možda i ja odgovaram. videćemo. nudim cigaretu. uzima i osmehne se. počnemo priču. nezavršene studije.podstanar. provincijalka sa ambicijom. lepo. pitam kafa. može kafa. stavim picolovca na povodac. odradio je svoje, sledi keks. a meni pica. iz furune. možda.

***

ima sestru mlađu, ide u srednju školu. ćale i keva razvedeni ne žive u istom gradu. ispod bluze sevaju sise u crnom brusu 3+. možda i cela četvorka. dobro dupe i noge. naručim još dve vilijamovke. postaje vruće greju u kafiću ko ludi. vidim da joj se sviđam. i meda se sviđa leli. idealka. možda se obojica ogrebemo. nema dečka. prezire klince. puši dve pakle dnevno pije samo u društvu. od života oće sve. išla je u muzičku školu. voli starije muškarce. stigosmo do poente.

– jel. A što?

– znaju šta hoće. umeju sa ženama. ne gnjave. ko vino. što starije to bolje.

oči joj se suze. shvatam ko je tu lovina. i ne bi mi pravo. pica ima sto lica, pomislim.

– hm. istina. ko sa decom spava popišan se budi. hoću da budem duhovit, al džabe. nagne se ka meni. život je kratak kaže, a ljudi glupi i dosadni. treba da se uživa, čemu sve drugo. sise samo što ne iskoče.

na radaru se upali crveno svetlo i zazvoni alarm. ABS lupa i koči. stade mi kruška u grlu. Stvarno?

– aha.

skoro je raskinula sa jednim oženjenim. neobavezan seks. miriše na kurolomku.

– to je prava stvar, kažem i gledam u sivilo ispod tankih obrva. odjednom mi više nije simpatična. njušim nevolju. i ne sviđa mi se pravac i tok.

– meni TREBA zreo i UPOTREBLjIV muškarac.

gleda me sa osmehom. tek sad vidim izbačene očnjake kako vire ispod jezika. kakav skot. napipavam dugme za automatsko izbacivanje. stolica mi se upalila pod guzicom.

– kako to misliš…UPOTREBLjIV?

– trenutno HOĆU auto i plaćen doktorat.

– jel tako. kažem i dozovem konobara. lela mrda repom i gleda za medom. jebi se. možda i tebi da uplatim master, kučko.

***

ulična svetiljka. ženka vučjaka i gazdarica u farmerkama i majici kratkih rukava. veče toplo, idealno za ljubav. krzno podigne uši. izvadim cigaretu i pogledam u njušku pretvorenu u upitnik. kresnem šibicu i kažem: ajde.

X