Tamna strana meseca

PROLOG. desilo se to na četvrtak, koji nije bio čak ni crveno slovo. tačno u 01.43 pm što bi rekli oni preko bare. što su istrebili neke druge koji im nisu bili po volji. na srpskom sam već zaboravio vreme i dane. jebi ga. kome je to uopšte važno. i došla je iznenada. ta MISAO. da ću DA UMREM. i JA. i da neću moći da živim do kraja života. kakvo sranje. padoh u bedak i otvorih novu flašu. ŠTO JA je bilo prvo što sam u svom sjebanommozgu počeo da mislim. uhvatio me strah. ko planina seo na mene i počeo da me stiska. nije pomogla ni muzika. ni burbon. ni gole žene. shvatio sam da je đavo odneo šalu. ta se ideja uselila u mene i nije htela da ode. rasla je ko kancer. počeo sam da se tresem, kukam,plačem. NEĆU da umrem. oću da živim večno. zauvek. nek svi drugi pomru samo ja ne. SAMO JA NE. molio sam, ponavaljao mantru, seo u lotus, očajnički verglao drhtavim glasom sve afirmacije kojih sam mogao da se setim, obrnuo sam se na glavu i počeo da meditiram. al džaba. nije vredelo ništa. onda sam pokušao da se setim odakle je misao stigla. jebem joj mater. i setih se pa mi bi malo lakše. stigla je od energetskih vampira sa kojima sam sinoć bio. izgledali su sasvim obično ali…crkli dabogda svi do jednog. Ti vampiri sisaju život iz tebe. obično su ti prijatelji i poznanici. žive od tebe. ni ne primetiš. a kada shvatiš onda je obično kasno. mogu da ti budu muževi, žene, kumovi i šefovi…Oni žive na tamnoj strani meseca. Ja sam bio tamo. I zato ti pričam ovu priču.

ČIN PRVI. društvo likova i likuša u četrdesetim i pedesetim. šareno. više razvedenih nego bračnih. poneko ko je odlučio da mu je najbolje da bude sam. da ga drugi ne gnjave i da ga ne bije baksuzluk. tu je bilo i nekih što pre podne mrze sebe a od podne ceo svet. pa neki menadžeri i bankarski službenici. neke ocvale lepotice u potrazi za čudesnim. pa dva lika – jedan frojd drugi gurđijev. pa jedan umetnik od glagola umetati. dece nije bilo. a ni životinja. hvala bogu. uglavnom UŽAS. i ja. sedim i povremeno prdnem. onako kurvanjski da se ne primeti. jebe me kevin pasulj. tema: ZDRAV ŽIVOT.

uzmi probaj ove bobice gondžu iz sibira. Šta? kažu da su odlične za krvne sudove. A jel ste probali vegi hranu. Šta? pa ono vegeterijanci, znaš ne jedu meso. A i mleko je otrov. Kažu u sve se trpa soja. I ona je otrov. Ja voće više ne kupujem ni na pijaci. Seljaci samo što ne seru u njega. Jeste i ja sam tako čula, imam jednog seljaka…Kakvi seljaci. I oni su govnari. Puno pesticida. Jadne životinje, kako ih ubijaju u klanicama. Ja pijem samo vitamine, one američke, u kapsulama. Kažu da je vežbanje majkamara. Aha. Teretana je čudo. idem dvaput nedeljno na KARDIO. I ja. Ja idem na jogu, kaže jedna debela što izgleda ko debela Berta iz remarkovog romana na zapadu ništa novo. ona što za opkladu vadi ekser dupetom iz zida. njoj ni joga ne može da pomogne. kad osetim zadah ćelavog do mene, uplašim se..Kuvanje ne valja. prženje ne valja. Roštilj ne valja, takođe. Ja jedem samo povrće i voće presno, kaže ćelavi i češe se iza ogromnog uveta. Izgleda ko minut pred smrt. Taj će uskoro da baci kašiku mislim se, al ne kažem. Jeste gledali sinoć na teveu, upada onaj frojd, bila emisija od M.B. o presnoj hrani. Pa nisam konj da jedem travu kaže umetnik i izbaci nešto nalik na smeh, mada je zvučalo ko verglanje kad umre akumulator. glupost od potočića prerasta u bujicu. cunami idiota. Zapalim cigaretu i drmnem ostatak burbona. osećam strah. pipci energetskih vampira puze po mojoj kičmi i klize ka vratu. panika mi steže srce. osećam da dolazi žuta minuta. Mumio je zakon, kaže bankarka u ranim četrdesetim i prekrsti butke. sevnu podvezice i golo meso. razvedena, bez prikolica, idealka. Gurđijev, nalik na propalog hemingveja, počeše bradu, namesti stomačinu ko dve fudbalske lopte i počne da bali na bankarkinu ženskost. balim i ja, al manje. pomislim na hopa cupa al odmah me prođe jer me ludača od prekoputa, bez sisa i kose, po zanimanju nedojebani psiholog, strelja očima i ubije mi svaku muškost. Morate da probate imelu, kaže i baca strele ka meni. možda joj se sviđam? da ga jebeš. prdnem tiho i malo se pomerim da se izvetri. ćelavi sa gađenjem frkne kroz nos. zato u kini i japanu ima najviše stogodišnjaka kaže i kezi se bankarki. šta bi vi, jebote, kažem a osećam kako energija života curi iz mene. Niko ne može da živi večno, jel da? nastade tišina. gledaju me ko da sam se usro. dal zato što sam prvi put za celo veče nešto reko ili što sam odvalio glupost. zbog oboje, verovatno. vidim da sam usro motku. tražim izlaz, dahćem, sad bi da okrenem na šalu, al kasno. pa, svi ćemo da umremo, kaže bankarka i opet prekrsti noge. dal ima ćega ispod, mislim se i pokušavam da zamislim scenu. al džabe. vampiri osetili krv. osećam sve više pipaka na mom vratu. štos je da se živi KVALITETNO, kaže frojd sa visine i gleda me ko da sam vanzemaljac. Aha, kaže debela, hrana je život, šta ti sipaš u svoja kola, kaže čelavi. Samo kvalitetno, a u sebe samo đubre, crvkuće psihologičarka i gubi interes za mene. Ti si izgubljen slučaj kaže Gurđijev i gleda me sažaljivo. zato tako i živiš. Ništa meni ne fali, opet ću ja. čovek treba sve da jede, kako mu dato, mi ionako ništa ne znamo, počnem da verglam. Kako to misliš kaže jedna od ocvalih lepotica i gleda me sa visine. Šta si ti, mesožeder?Smeh. Čovek voli jagnjeće brigade, ispali bankarka. Još jači smeh. krelac još živi u prošlom veku. ludača sa psiho diplomom se kikoće, grakće ko vrana. Pokušavam da povežem neku smislenu rečenicu, al iz usta ništa ne izlazi. Gledaju me belo. shvatim da se ne uklapam i da sam opet posto ekser. virim, jebi ga. Sve je to sranje, kažem. Jeo, ne jeo, ionako ćemo svi da umremo. Samo treba imati meru, zacvilim. Džabe. pipci za vratom mi pumpaju život napolje. postao sam žrtva. onaj što se razlikuje. kreten koji je drugačiji. etalon za sve što ne valja. izrod i otpadnik. treba ga samleti. miriše na mleveno meso. razgovor je naglo umro.

Skupim ono malo života u dlan, ustanem i odem. jedva sam nabo vrata. kola sam tražio pola sata. i nisam bio svestan da sam zapatio MISAO. onu sa početka teksta. virus smrti se uselio u mene i počeo da se množi. tiho i neosetno. vreme je prolazilo . iskenjam se i odem da spavam. nisam ni znao da sam postao drugi čovek.

ČIN DRUGI. prodavnica zdrave hrane. uteturam se unutra, gonjen potrebom za životom. virus misli o smrti radi poso. dobar dan. dan. izvolite? jel imate nešto protiv smrti, kažem u jednom dahu, glupača ne vidi da mi se žuri, samo bulji u neverici. Molim? Šta rekoste? gleda me kao kretena. nešto za večan život, opet ja tvrdoglavo. nešto zdravo. dođe još jedna, liči na gazdaricu. gleda me strogo preko đozluka od -5. vidim da me mrzi u startu. Šta vama treba gospodine? nešto za zdrav i večan život gospođo. bobice. mumija. ulje od lana. domaća hrana. sušeno voće neprskano. proso. ražani hleb. bilo šta samo da ne umrem, dahćem izbezumljeno, a osećam kako vreme i život curi izmene. otače se ko raso iz kupusa. vama treba doktor, kaže ona. meni klecnu kolena. zar se TO već vidi na meni? ne treba kažem, al shvatim da samo otvaram usta. glas neđe da izađe. i on se usro od straha. vidim ona mlađa okreće telefon, nešto priča u slušalicu usplahireno. odjednom se smrklo. izgleda da je neko ugasio svetlo, pomislim. osetim kako me neko hvata pod miške. guraju neki krevet pod mene. ubace me u neka kola. sirena zavija. ugledam svog psa kako me gleda i laje besomučno. da popizdiš. padne mrak.

NIJE TEBI NIŠTA BUDALO. bolnica. dve sise nešto čačkaju oko mene,oće da izađu iz brusa napolje. dobar dan kaže vlasnica sisa i smeje se. smejem se i ja automatski. kako ste, kaže neki ozbiljan čovek u belom, i gleda u mene brižno. mora da je doktor. dobro kažem. jel sam umro? ha? al nešto mi lepo, uopšte nisam zabrinut. dobro ste kaže doca, samo ste pali u nesvest. aha. jebi ga. znači živ sam. da, kaže on i smeška se. možte kući. uzeli smo vam krv, mokraću, ekg, uzorak ovaj i onaj, sve je super zdravi ste ko dren, ništa vam ne fali. Jel, kažem ja. A virusmisao? Kakav virus, kaže doca. Nemate ništa. Ma imam, kažem ja, zato umalo nisam umro. Gledaju me sise i on ko ludaka. vidim da mi ne veruju. za virus smrtmisao nikad nisu čuli, to je više nego očigledno. kakav bedak. jebeš medicinu i normalnu i alternativnu. Sve su analize odlične, opet će on. ovde potpišite pa možete kući. Neću da poptišem ništa kažem ja. imam virus. došo neki grmalj u zeleno belom i tutno mi stvari. posle me ispratio napolje. ljubazno. za knjižicu me nisu ni pitali.

EPILOG. tišina se navalila na moju sobu svom snagom. lampa obasjava ekran. ekran je prazan. flaša prazna. ja prazan. sve je postalo praznina. samo onaj virus nije prazan. smrt je prelazna bolest. samo ti to još ne znaš. ugasim svetlo i legnem u mrak. jebi ga. ionako ništa nije večno, zar ne?

Picolovac

novembarsko hladnjikavo veče. sipi kiša. tašmajdanski park. zavijen u belo. meda i ja šetamo. slika ima sliku nema ton. tišina je zaglušujuća. čuje se samo magla oko nas. NIGDE nikoga. ili skoro nikoga. belo sibirsko krzno tapka i njuška. njemu je zanimljivo do mojega. uvlačim glavu ramena i guram ruke sve dublje u jaknu. pa ti sad voli životinje. SRANjE. kroz gusto granje. palim cigaretu i tešim se idejom o burbonu bez leda. počnem iz očaja da gajim skrivenu nadu da će LOV večeras ipak biti uspešan. gledam krzno u pokretu. na radaru još uvek ništa.kiša mi se uvlači za vrat i kaplje sa oboda kape.opet se tešim činjenicom (statistika je čudo) da PICOLOVAC do sada nije omanuo.

palim još jednu cigaretu mokrim prstima, pazim da je ne ovlažim. dim klizi i daje malu pauzu. vidim da se krznene uši naglo mrdaju. tračak nade mi bljesne u otvrdlom mozgu. čujem vijuge kako krče i kotrljaju. picolovac podigne glavu i njuška značajno. trepnem brzo da uključim vizuelno navođenje. na radaru vidim dve prilike. stoje ispod ulične svetiljke. greška koje još nisu svesni. sibirsko krzno uspravi rep, frkne kratko dogovoreni signal i upitno se zagleda u mene. oklevam za trenutak da skener završi analizu: pas marke ritriver, žensko. gazdarica neodređene marke, žensko. klimnem glavom i kažem tiho, samo za pseće uši: ajde. lov može da počne.

retriverka ne može da odoli slatkom dahu sibira. podigne rep i namesti se za njušku. igra je počela. sibirac se zadubio u detaljan rad. stručno.  ja prilazim polako, maksimalno opušteno. gazdarica očigledno neiskusno cima povodac retriverke, procenjujem da joj je neprijatno. ali belo krzno se neda omesti. a ni drugo pseto nije ravnodušno. odlično. postavka na mestu. zagledam se u lice ispod kapuljače. nije loše. prirodna crnka, malo ružnjikava. al mršava, deluje zgodnjikavo. preko trideset. nabacim empatiju i osmeh na ogledalo emocija. ona nevoljno uzvrati osmehom između dva cimanja povoca. uzima mi meru. jebeš život.

– dobro veče. jel ovo vaš pas? mužjak?

glupo pitanje na mestu. vidi se da nema pojma o materiji. sve bolje i bolje. kezimo se kako treba. hm. uzdahnem. i podarim razumevanje.

– jeste, kažem.

– lela ne može da mu odoli, a druge tera od sebe, baš je strašan, kaže kroz kikot, al vidim da joj nije baš pravo što sibirac naskače. leli odgovara čim namešta guzicu, snimim krajičkom oka. zagledam se u njeno lice. malo izborano, izazovne usne, sive oči, usta puna, obećavajuća. možda i ja odgovaram. videćemo. nudim cigaretu. uzima i osmehne se. počnemo priču. nezavršene studije.podstanar. provincijalka sa ambicijom. lepo. pitam kafa. može kafa. stavim picolovca na povodac. odradio je svoje, sledi keks. a meni pica. iz furune. možda.

***

ima sestru mlađu, ide u srednju školu. ćale i keva razvedeni ne žive u istom gradu. ispod bluze sevaju sise u crnom brusu 3+. možda i cela četvorka. dobro dupe i noge. naručim još dve vilijamovke. postaje vruće greju u kafiću ko ludi. vidim da joj se sviđam. i meda se sviđa leli. idealka. možda se obojica ogrebemo. nema dečka. prezire klince. puši dve pakle dnevno pije samo u društvu. od života oće sve. išla je u muzičku školu. voli starije muškarce. stigosmo do poente.

– jel. A što?

– znaju šta hoće. umeju sa ženama. ne gnjave. ko vino. što starije to bolje.

oči joj se suze. shvatam ko je tu lovina. i ne bi mi pravo. pica ima sto lica, pomislim.

– hm. istina. ko sa decom spava popišan se budi. hoću da budem duhovit, al džabe. nagne se ka meni. život je kratak kaže, a ljudi glupi i dosadni. treba da se uživa, čemu sve drugo. sise samo što ne iskoče.

na radaru se upali crveno svetlo i zazvoni alarm. ABS lupa i koči. stade mi kruška u grlu. Stvarno?

– aha.

skoro je raskinula sa jednim oženjenim. neobavezan seks. miriše na kurolomku.

– to je prava stvar, kažem i gledam u sivilo ispod tankih obrva. odjednom mi više nije simpatična. njušim nevolju. i ne sviđa mi se pravac i tok.

– meni TREBA zreo i UPOTREBLjIV muškarac.

gleda me sa osmehom. tek sad vidim izbačene očnjake kako vire ispod jezika. kakav skot. napipavam dugme za automatsko izbacivanje. stolica mi se upalila pod guzicom.

– kako to misliš…UPOTREBLjIV?

– trenutno HOĆU auto i plaćen doktorat.

– jel tako. kažem i dozovem konobara. lela mrda repom i gleda za medom. jebi se. možda i tebi da uplatim master, kučko.

***

ulična svetiljka. ženka vučjaka i gazdarica u farmerkama i majici kratkih rukava. veče toplo, idealno za ljubav. krzno podigne uši. izvadim cigaretu i pogledam u njušku pretvorenu u upitnik. kresnem šibicu i kažem: ajde.

Doktor

Danas sam u šetnji sa Medom sreo Đoleta, crnog velikog mešanca ptičara i labradora, i njegovu gazdaricu čije ime ne znam. Znam njenog partnera, doktora, simpatičnog čoveka s kojim sam se često družio u jutarnjim psećim šetnjama u obližnjem parku. Ja sa Medom on sa Đoletom. Kao i nas dvojica, kučići se odmah skapirali u harmoniji života. Doktor je neobično simpatičan. Veseljak, pun života. Gurman. Voli život. Lančano puši, redovno tamani pekaru koju deli sa Đoletom nesebično. Pitam ženu kako je gosn doktor, dugo se nismo videli, ja zbog svojih problema neko vreme ne idem u taj park. Kaže nije dobro, imao je težak moždani udar. Oduzeta desna strana. Nepokretan. Ne govori. Prognoza loša. A svest mu bistra kao planinski potok. Skamenim se. Stegne me nešto u grudima. Moja situacija neukusna za poređenje, kao dečija šala. Zaustim nešto i zamucnem, na njeno kako ste vi, počnem da kažem nešto, al zaćutim, shvatam kako je glupo. Slika doktora u glavi. Kažem mnogo ga pozdravite. Mnogo mi je žao. Geldam Đoleta, on crn kao zift. Dobričina. Meda beo ka sneg. Crno bela sutiacija, prost život. Jednostavan. Ide dalje. Nikoga nije briga.

Dođem kući, čaša ćilibara na ledu. I Maler u zvučniku. I shvatam da mi suze same teku. Jer ne možeš da razumeš ako sam to slično nisi prošao. I da je sve drugo bez veze. Onaj ko to ne iskusi daleko je svetlosne godine. I da ti je najbliži rod i ljubav. Sam si. I to je jedino što moraš da razumeš .. Sam dođeš i sam odeš I to je tako. Univerzum je ravnodušan prema nama. A tek ljudi. Kažu, najbolje se slažu oko zajedničkih intersa. Ja kažem većina ljudi se najbolje slažu kad su zajedno ravnodušni prema nečemu. I to je to. I nije pesimizam. Prosto je tako. Tek kad to shvatiš možeš da vidiš svetlo sa one strane duge.

Kaljavi

Primetio sam to jednog jutra dok sam pio kafu i pušio na terasi. Tu mrlju. Na desnoj podlaktici. Počelo je kao jedva primetna fleka boje kože, za nijansu tamnija, ali ipak fleka. Istrljao sam je malo palcem i pljuvačkom. Ništa. Nit je bolelo nit svrbelo. Samo je stajala tamo, ćutljivo, i postojala sama od sebe. Pokušao sam da se setim gde sam se to uflekao, opekao, očešao negde…ali ništa. Nisam mogao da doakam sam sebi odakle ta mrlja tu. Pa sam zaboravio i otišao na posao. Jebeš mrlju, dođe i prođe ko sve u životu. Samo je smrt konačna stvar.

Ali, sutradan je mrlja i dalje bila tu. Na istom mestu samo veća. Za duplo. Sad sam se već malo zabrinuo. Opet sam probao da je skinem trljanjem. Ništa. Delovala je neprijatno i preteće. Nisam ništa osećao, nije bolela, ali bila je tu ružna, prisutna. Kao društvo koje ti ne treba i ne možeš da ga se otarasiš. Pijanac koji te gnjavi u kafani. Dosadni likovi koji te stalno nešto zapitkuju i kobajagi interesuju se kako si. Onako zabrinut, obukao sam košulju dugih rukava da se ne vidi i otišao da kupim neku kremu za skidanje kožnih fleka. Moraću da idem kod lekara, pomislih zabrinuto. Mrlje su gadna stvar.

”Nije to ništa”, reče Doca, koga sam posetio posle nekoliko dana. ”Obična iritacija. Uzmite ovu kremu”. Škrabao je nešto po papiru.

Ali, mrlja je sada bila preko cele ruke. Bilo mi je čudno što je bio tako opušten. Skoro veseo. Kao da mu je bilo zabavno. Meni nije, definitivno. Nisam znaš šta da mu kažem. Da ga oteram u majčinu. Ili da se pravim kao da mi nije ništa. Muško nikada ne cmizdri, jebi ga. Ako treba da se mre, neka bude kako treba, u čizmama. Motao sam tako film po glavi, a onda sam primetio. Istu mrlju samo sada na Doci. Na levom obrazu. Mora da je nije bio svestan. Otvorio sam usta ali ništa nisam rekao. Pokupio sam moju fleku sa sobom i izašao napolje. Sve je bilo i dalje isto. Gomila telesa što tabanaju na smrdljivom asfaltu, unezverene oči, kola, kurve na ćoškovima i u kancelarijama. Muške i ženske. Isprani mozgovi u robovlasništvu života.  Deca koje vrište, cigani na trotoaru i džeparoši u busevima. Samo ja više nisam bio isti. Imao sam Fleku.

Počeo sam da nosim mantil i naočare za sunce. Fleka je sada zahvatila skoro celo telo. I dalje me ništa nije bolelo. Samo je bila tu, kao neka druga koža. Bio sam kao zmija kad menja košulju. Prestao sam da izlazim napolje, osećao sam se kao da sam obeležen. Kreme nisu ništa pomagale, ne znam koje sve nisam probao. Činilo se da mi je od njih sve gore, da se fleka hrani njima i sa mnom. Jela me iznutra, polako ali uporno. Negde u to vreme sam počeo da primećujem iste te Fleke kod drugih ljudi. Kod nekih su bile male, jedva primetne dok su drugi bili kompletno uflekani. Ali, za razliku od mene, oni kao da nisu ništa primećivali. Išli su onako flekavi, izgleda da im je bilo dobro. I dalje su ždrali, išli na posao i u kladionice, jebavali se gde stignu, gajili istu takvu flekavu musavu decu, glasali za iste takve kompletno flekave kretene na izborima, i pili pivo po kafićima. To mi je bilo čudno. Probao sam sa par njih i nekim svojim prijateljima da zapodenem razgovor o tome, al su me gledali kao budalu. Ili ludaka, u najmanju ruku. Izgleda da su voleli svoje Fleke ili ih nisu bili svesni. Ja sam svoju mrzeo. Bilo mi je muka  u glavi, nisam mogao da se otresem crnih misli, hteo sam nekoga da ubijem, ili da se ubijem i tako prekratim flekave muke. Bio sam kukavica. Ukaljan i spolja i iznutra. Prljav. Flekav. Lud. Besan. Drugačiji. Uljez u svetu uflekanih. Nisam mogao više ni da mislim. Mislio sam samo na nju. Fleku. I onda sam shvatio.

Bilo je to jednog običnog popodneva na reci. Hodao sam onako očajan, izveo sam svoju Fleku u šetnju, kad već nije htela da me napusti. I onda sam ugledao tog dečaka, od jedno desetak godina, sedeo je na obali i najlonskim koncem pecao ribu. Bio sam u šoku. Samo sam stajao tamo i buljio u njega. Dete je bilo potpuno belo. Bez ijedne fleke na sebi. Neverovatno. Nisam mogao da verujem svojim očima. Otkrovenje! Srce je htelo da me ubije od radosti. Spašen sam, pomislio sam radosno. Suza mi se skotrljala niz flekavi obraz i seo sam pored njega.

”Zdravo”, rekoh. Pogledao me onako brzo, iskosa, a onda cimnuo onaj najlon malo jače.

”Zdravo, Kaljavi”, reče dete prosto. Bez emocija. Onako. Kao da je već navikao na nas kaljave.

”Šta reče”, upitah zbunjeno. ”Kako si me ono nazvao”, ponovih, dok mi je srce drhtalo od strepnje. Više mi se nije dopadao. Ni malo. Delovao je ravnodušno i zlobno. Kao da sam već mrtav, pa nema o čemu da se razgovara.

”Kaljavi”, ponovi on mirno, kao da nisam tu. ”Ti se jedan od blatnjavih. Ljudi od blata. I spolja i unutra”.

Pogledao me onim tamnim očima. U njima nije bilo ničega. Ni besa, straha, ni sažaljenja. Zvučalo je kao prosta činjenica. Svršena stvar. Presuda. Kao univerzum u svojoj prostoti. Zadrhtao sam u besu i nemoći. Odjedanput sam shvatio. Prljavštinu. Duše. Bol praznine. Sebičluka. Parenja u alkoholnoj pari. Knjiga koje sam pročitao. Žena koje sam zaboravio. Usranih gaća u detinjstvu i samoće. Film života se vrteo unazad. Kao gadni kaledioskop neznanja, gluposti, samosažaljena, slupanog automobila mog oca. Prvih zvukova dečije violine. Mraka bioskopske sale. Maglovite radosti prve knjige. Prvog seksa uz Tandžerin drim. Eksurzije u Boki. Prijatelja koji to više nisu. Sopstvene dece koja žive u drugom univerzumu dok nas vezuje krvna plazma i geni što šapuću znanja predaka. Ukusa prve cigarete na moru. Dečije ljubavi prema plavuši koja je bila padobranac kome se nije otvorio padobran. Četvoronošca gustog belog krzna koji mi je pravio društvo kad mi je bilo najteže.  Film je naglo prestao kao da je pukla traka. Ostade crnilo.

”Šta da radim”, upitah jedva čujno. Dete slegne ramenima, smota onaj najlon, ustade i stavi ga u džep pantalona na tregere. Pogledao me i jedva primetno se osmehnuo. Izgledao je kao da me najzad žali. Malo. Zalazeće sunce je blistalo u njegovoj kosi. Skrenuo sam pogled u stranu.

”Operi se”, reče on. ”Nema drugo”.

Kad sam podigao pogled više ga nije bilo. Samo reka što je ravnodušno tekla u sumrak. Ustao sam i pogledao u vodu. Nije marila ni za mene ni za moju fleku. Sporim pokretima skinuh mantil, pa pantalone, cipele, majicu, gaće. Pod poslednjim crvenim zracima sunca, fleka je i dalje bila ogromna, blistala je u polumraku. Osim očiju, sve drugo je bilo kaljavo. Spustio sam se par koraka i zagazio vodu. Fleka je odjednom počela da se meškolji, osetio sam kako pulsira, uznemireno. Kao da je htela da me zaustavi. Počelo je da peče. Iznutra. Bilo mi je muka. Počeo sam da povraćam, duša ili ono što je od nje ostalo htelo je napolje. Zagazio sam još dublje. Fleka je postala ljuta, besna, znala je šta sledi. Nije htela da me pusti, htela je da me natera da izađem iz vode. Da se valjamo u govnima zajedno. Mrzeo sam je strasno. Doakaću ti ja, pomislih. Klizio sam sve dublje, voda mi je došla do vrata. Sada je fleka već urlala, ritala se konjski, pomerala mi organe, puštala krv na nos, i uši. Čuo sam njeno liptanje, toplo i lepljivo. Drhtao sam celim telom, noge su mi klecala, nešto je vrištalo u meni da se vratim, dok nije kasno. Lepo je živeti, jebati, ždrati, voziti audi, šetati kejom, pisati pesme, hej, stani, razmisli. Voda je stigla do temena, a onda sam osetio kako tonem. Reka je počela da mi ulazi u usta. Pogledao sam naniže i odjednom spazio da fleke više nema. Sjebo sam te, uskliknuh u glavi, dok mi se misao gasila jedna po jedna. Fleka je nestala, zbrisala, govno jedno. Zajebo sam je, na kvarno. Otarasio sam se prokeltinje, nisam više kaljav! Ha! Život je lep! Bio sam beo, čist, svetlucav u vodi što je postajala sve tamnija. Nije bilo ničega, ni školjki, ni riba, ni algi, samo tišina. Zaglušujuća tišina što me ispunila celog. Treba da se vratim, pomislih slabašno. Sada je gotovo. Sve se završilo. Istog trenutka sam shvatio da nazad nema. Poslednjim atomom snagom pogledah gore, tamo gde je trebalo da bude nebo. Nije bilo ničeg. I tada sam definitivno znao.

***

Škripanje zarđalih točkova je naglo prestalo, kada je u svitanje prosjak zaustavio svoja razdrndana kolica na obali, i pogledao u gomilu neuredno odbačene odeće na ivici šetališta. Oprezno se osvrnuo oko sebe. Nigde nikog. Izboranim flekavim rukama žurno je potrpao cipele, mantil, majicu, gaće i naočare za sunce u kesu koja je visila na kolicima. U kesi je već bila slična gomila takve odeće pokupljene prethodnih dana na obali reke. Oči su mu zaigrale od sreće. Uvežbanim pokretom je brzo uvezao kesu, a onda nastavio da gura dalje. Škripanje točkova dugo je odjekivalo prohladnim jutrom.

U daljini, neki čovek sa naočarima za sunce, u mantilu, sedeo je i gledao u reku. Društvo mu je pravio dečak sa najlonom za pecanje. Rađao se novi dan.

Rakun

Šinobus je jednolično kloparao kroz opusteli vojvođanski pejzaž, dok je MIlena zamišljeno promatrala svoj odraz u prozoru vagona. U nju je zurilo lice pedesetogodišnjakinje, još uvek prilično dobrog izgleda. Gusta crna kosa uokviravala je bledo lice sa izraženim zelenim očima, već osenčenim od godina i životnog iskustva. Jedva nakarminisane pune usne odavale su senzualni karakter, a visoke jagodice na mršavom licu uokviravale sliku žene, zrele i sigurne u sebe. Međutim, Milenine misli su bile daleko, duboko uronjene u prošlost, koja joj je čvrsto zgrabila dušu, pričajući priču koja je njene oči ispunile tugom i suzama.

Telefon je zazvonio dva dana ranije, dok je ona čvrsto umotana u toplo ćebe, te prohladne zimske večeri, lagano ispijala čaj udubljena u svoju omiljenu knjigu. Ledena kiša je jednolično dobovala u prozorosko okno, rasterujući toplotu iz tamnih uglova njene male garsonjere. Poziv je dolazio sa fiksne linije koju već dugo nije koristila, i čudan nemir joj je obuzeo misli. Ko bi to mogao da bude u ovo doba? I još na telefonu za koji je već zaboravila kako zvoni? Dugo joj je trebalo da se iskobelja iz sofe i pronađe telefon ispod hrpe papira na radnom stolu.

A onda je prošlost stigla naglo, nahrupila kao oluja, stvarajući tornado u njenoj duši. Gabrijela se ponovo pojavila u njenom životu. Posle toliko godina. I sa sobom donela dah sećanja za koji je mislila da su se događala u nekom drugom životu. Sa onu strane zaboravjene duge, u kojoj kovčeg sa zlatom nikada nije nagrada.

Gabrijelu je prvi put srela u domu za siročad gde je tek počela da radi kao pedagog, socijalni radnik. Tek što je završila fakultet. I odmah je znala da je ta plava mršava devojčica od desetak godina, njeno dete. Ljubav je bila moćna, snažna, obostrana i na prvi pogled. “Hoćeš li me ti usvojiti”? – pitala je Gabrijela odmah. “Da mi budeš mama?”. “Hoću, zlato. Jednog dana. Kad porasteš”, odgovorila je Milena smeteno, istog časa uselivši u svoju dušu tugu koja je nije napustila ni trideset godina kasnije. Gabrijela je zurila u nju onim svojim ispranim plavim, zlostavljanim i napuštenim očima. Zadovoljno se osmehnula, pomalo setno, i jednostavno, kao da se podrazumeva rekla – “Znala sam”.

Ta mršava, sitna devojčica je ubrzo postala centar njenog života. Često ju je dovodila kod sebe kući, protiv svih domskih pravila, čitala knjige pred spavanje, kupovala haljinice i lutke. I Gabrijela je sve to zahvalno primala, ćutke, ponekad sa pokojom suzom, i čvrsto grlila Milenu, nemirna kada su bili dani godišnjih odmora ili putovanja, koja su ih povremeno razdvajala. Dečja duša i duša odrasle žene su se spojile u jednu, bezvremenu životnu priču i za MIlenu, koja nije mogla da ima sopstvenu decu, postala oslonac ljubavi i pokretač života.

Na dan kada je Gabrijela trebalo konačno da napusti Dom, sedele su na terasi u dvorištu i pile sok od borovnice, koje su obe volele. Ćutale su, svesne težine lanaca koji su se obavijali oko njihovih srca. “Majko”, reče Gabrijela i brzo dodade: “Znam da ne smem da te tako zovem, da ne čuju…”.I osmehnu se onako više za sebe, sa njenom prepoznatljivom setom u uglovima usana. “Ne mogu da idem”. Milena je posmatrala tu sada odraslu, stasitu i pametnu devojku dok joj se srce raspadalo u parčiće. Čvrsto ju je stegla za ruku i pomlovala po obrazu. “Sada si već odrasla Gabrijela. Odrasli moraju da nauče da žive sami”. Niz Gabrijelin obraz kliznu par suza. Gledala je u Milenu kao da je poslednji put u životu vidi. “Bićemo u kontaktu, zar ne? Zauvek?”, promucala je jedva čujno boreći se da zadrži hrabrost. Jedva uspevajući da ne zavrišti od bola i prigušenog plača, Milena se na silu osmehnu. “Naravno. I znaš šta: zauvek ću biti uz tebe. Budi sigurna”. Gabrijela duboko uzdahne i mali osmeh ozari njeno uplakano lice. “Stvarno? Obećaješ?”. Milena je čvrsto zagrli i privuče k sebi. “Ovako ćemo: ako ti ikada u životu bude teško, strašno teško i najteže, pozovi me i reci neku šifru, i ja ću odmah doći”. Duboko su se zagledale jedna u drugu. Plava i zelena boja sudbine stopile su se u jednu večnu boju. “Jel može – Rakun. Kao šifra”, nasmeja se Gabrijela. Obe su se sećale malog rakuna, plišane igračke koju je kao dete svuda nosila sa sobom. “Može. Rakun. Odlično. Tako ću znati da si to ti”. Posmtrala je Gabrijelu kako uspravna, vitka kao jela, napušta poslednji put dvorište Doma, noseći u ruci mali kofer, i ranac preko ramena. Nije se osvrnula. Milena ju je dugo pratila pogledom, čak i kada je više nije bilo, pokušavajući da nevešto ušije još jednu zakrpu na svom srcu.

Godine su prolazile i njihov kontakt je sve više bledeo. Poslednji put su se čule kada je Gabrijela završila učiteljski fakultet i otišla da kao nastavnica radi u jednom malom mestu u Banatu. Milena je menjla poslove i brakove, prijatelje i mesta stanovanja, večito noseći sa sobom onu zakrpu na srcu, koja je povremeno žuljala. Čula je da se Gabrijela udala za nekog nasilnika, kao da je opet doživljavala neku čudnu, zapisanu sudbinu njenih predaka, duboko utisnutu u genima univerzuma. Izgubile su svaki kontakt, odavno izmenjene adrese i nepostojeće brojeve telefona. Tama je prekrila njihovu plavozelenu dugu života. Sve do one ledene kišne noći pre dva dana.

Voz je usporavao, lagano ulazeći u stanicu malog banatskog gradića. Milena je čvrsto stegnula kaput oko sebe, silazeći na opusteli peron oronule železničke zgrade. Košava je probijala kroz debeli kaput, ledenim stiskom drobeći njeno srca sa štepovima. Prošavši kroz zgradu izašla je na ulicu i ugledala taksi vozilo. “Na groblje”, kratko je rekla vozaču.

Ispred kapale bilo je svega desetak ljudi. Znatiželjno su krišom zagledali visoku uspravnu ženu, zelenih očiju, u grombi kaputu. Vladala je čudna tišina. Nije bilo ni jecaja, ni žamora, ni pesme sveštenika. Milena je lagano prišla jednostavnom kovčegu od hrastovine, ispred koga je stajao krst sa imenom i prezimenom, godinom rođenja. I jedan mali sasušeni venac. Pored kovčega stajala je pogrbljena starica. Brišući suzne oči vlažnom marmicom, zagleda se u Milenu. “Eh, naša Gabrijela…”prozbori uz dubok uzdah. “Ubi je na kraju, onaj nasilnik. Greota. A bila je tako dobra, poštena. Umrla je sama, u bolnici, znate”. Zastade za trenutak, a onda znatiželjno upita: “Vi ste je poznavali?”. Milena spusti upaljenu sveću pored kovčega. Okrete se i bledog lica iskrivljeog od zatomnjenog bola, zagleda se u staricu. “Ja sam joj bila majka”.

Telefon je dugo zvonio dok Milena na kraju nije zgrabila slušalicu. Drhtavim prstima prislonila je zvučnik na uho predosećajući nesreću. “Halo?”. Iz slušalice se čulo tiho zujanje i nekakav čudan zvuk teškog disanja. “Halo, ko je to?”. Knedla u njenom grlu je postajala sve veća, preteći da je uguši”. Iznenada, jedva čujno, uspela je da sa druge strane razazna tugom prigušeni glas: “Rakun”.

Napolju je počeo da pada prvi sneg.