Laži me, Pinokio

Vreme čitanja: 3 minuta

PRVA cigara posle znojenja. Soba zauDARA na razmenjene telesne TEČnosti. U mene zuri par nepoznatih bademastih očiju. Vreme je za plaćanje računa. Buljim u plafon. Znam šta sledi. I ono SLEDI.

Jel me voliš?

Naravno da te volim.

Lažeš.

(pauza)

Lažeš ko pas.

Trudim se da ne trepćem. Ne dišem. Kamena faca. Sfinga. Muškarac u mermeru. Skener bademastih zenica pomno ispituje moje lice. Traži tragove laži, trenutak slabosti, pomicaj nerva koji razotkriva. Vizuelni signali se dekodiraju u duboko u podsvesti. U reptilskom mozgu, limbičkom sistemu, kazanu naših početaka. Smrdljivoj kuhinji nagona, navika, i naših slabosti. Prakomjuteru koji uvek budan i besprekorno radi. Čak i kada spavaš. Gotovo da mogu da čujem škljocanje njegovih točkića, talasanje plazme, krčanje vijuga, i zujanje nervnih impulsa koji nose informacije brzinom svetlosti do tamo i natrag. U kazanu podsvesti leži TAJNA. Bademaste zenice to nepogrešivo znaju. Genetski program koji ne možeš zajebati.

Koliko?

Šta?

Koliko me voliš?

Skener počinje da njuši moje telo. Isparavaju mirisi laži. Ni moje lonče prasvesti se ne da zajebati. Đubre jedno nedojebano, emituje vibracije istine uprkos divovskih napora svesti da ga spreči. Skoro da sam se usro. Prdnem glasno. Očajnički pokušavam da ga zaustavim.

Do neba  i nazad. Kao Vulkan. Nebo pred oluju. Umro bih bez tebe.

Lažeš, skotino. Zašto? Zašto lažeš?

Zašto ljudi lažu? Ni zbog čega, a iz gomile razloga. Lažu čim zinu. Lažu i kad treba i kad ne treba. Laž je čizma od sedam milja i uvek stigne pre istine. I tako istina obično postane laž. Laž ume da bude grozna ali i lepa.

Ne lažem, bre glupačo. Stvarno te volim. Od prvog trenutka kad sam te sreo. I uhvatio taj badem u tvojim očima.

Stvarno?

Taj pogled zveri i srne u jednom telu. Imaš fantastično dupe.

Budalo. Ajde, iskreno. Zašto me voliš?

Svi mi lažemo. Bele laži obično. Lažemo decu, lažemo žene, muževe, poznanike, kumove, šefove na poslu, policajce, doktore, roditelje, lažemo uvek i zauvek. I tu nema leka. Zato je i napisan Pinokio. I ona izreka da su u laži kratke noge. Ne bi to bio neki problem. Problem je tome što mi volimo da lažemo i DA NAS LAŽU. E to je enigma. Zove se ljudska priroda. Sebična, gramziva, koja misli samo na svoju guzicu.

Vidim da lažeš. Stvarno si debil.

Bademaste zenice postaju oprezne. Alarm zvoni u njihovoj podsvesti. Sistem prevare počinje da popušta. Ako uskoro ne što ne preduzmem, podsvest će me razbucati ko svinja korito. Preostaje još samo jedna stvar. Da budem ubedljiv. Da poverujem u to što ne mislim. Po tome se vrhunski lažovi razlikuju od običnih. Oni toliko veruju u to što govore, da ne postoje skriveni signali koji otkrivaju laganje. Jesu retki, al su vrhunski majstori. U stanju su da zajebu i mašinu za laži. Oni ne mucaju, ne znoje se, nemaju asimetriju lica, tako karaktetristične za lažove. Zenice im miruju, a telo je uvek opušteno. Prelazim u napad. Skretanje pažnje kao taktiči predah. I široki osmeh na licu. Štipnem sisu.

Ti i ne znaš kolko te volim, budalo jedna. Ne bih mogao da živim bez tebe. Vidiš šta sam ti kupio. A?

(smeh, meškoljenje, ispada sisa iz čaršafa)

Baš si krelac, nisam to očekivala.

Smeju se bademi, odgovaraju na moj zarazni osmeh. Čudo jedno. To što smo genetski programirani da reagujemo na tuđ osmeh. Kad ti se drugi ljudi nasmeju, osmehnu, u autobusu, na ulici,na poslu, u krevetu. Odmah se i protiv volje osmehneš. To je zarazno, ko triper. Lepa reč gvozdena vrata otvara. I još je čudnije što nismo u stanju da razlikujemo pravi od lažnog osmeha. Zato se zajebemo toliko puta u životu.

Bademi ustaju iz kreveta. golo dupe viri iz moje izgužvane košulje. Bademi su srećni, pevuše, uvijaju kukovima, kuvaju kafu. Iskradem se u kuptilo. Stajem u ogledalo.  Tražim znake laži. Ništa. Isto glupo lice malog nosa bulji u mene. Do jaja. Lažeš kolko ti duša ište i ništa se ne vidi. Carski. Počešem muda i odma mi bolje. Zujanje skenera se približava miriše na kafu.

Bubašvaba strugne pod tepih. Sedamo za astal. OStaci sinoćne pice. Bademaste oči me gledaju zaljubljeno. Ili lažu. Jebem ti život, nikad ne znaš na čemu si. Ćutimo. Uhvati me neizdrž, oću da bacim pogled u kupatilo. I ono ogledalo. Iskoristim trenutak nepažnje i bacim pogled. Iz njega gleda Pinokio. Jebote on.

Sve je istina. Keve mi, da mi umre baba. Ne veruješ?

Picolovac

Vreme čitanja: 3 minuta

novembarsko hladnjikavo veče. sipi kiša. tašmajdanski park. zavijen u belo. meda i ja šetamo. slika ima sliku nema ton. tišina je zaglušujuća. čuje se samo magla oko nas. NIGDE nikoga. ili skoro nikoga. belo sibirsko krzno tapka i njuška. njemu je zanimljivo do mojega. uvlačim glavu ramena i guram ruke sve dublje u jaknu. pa ti sad voli životinje. SRANjE. kroz gusto granje. palim cigaretu i tešim se idejom o burbonu bez leda. počnem iz očaja da gajim skrivenu nadu da će LOV večeras ipak biti uspešan. gledam krzno u pokretu. na radaru još uvek ništa.kiša mi se uvlači za vrat i kaplje sa oboda kape.opet se tešim činjenicom (statistika je čudo) da PICOLOVAC do sada nije omanuo.

palim još jednu cigaretu mokrim prstima, pazim da je ne ovlažim. dim klizi i daje malu pauzu. vidim da se krznene uši naglo mrdaju. tračak nade mi bljesne u otvrdlom mozgu. čujem vijuge kako krče i kotrljaju. picolovac podigne glavu i njuška značajno. trepnem brzo da uključim vizuelno navođenje. na radaru vidim dve prilike. stoje ispod ulične svetiljke. greška koje još nisu svesni. sibirsko krzno uspravi rep, frkne kratko dogovoreni signal i upitno se zagleda u mene. oklevam za trenutak da skener završi analizu: pas marke ritriver, žensko. gazdarica neodređene marke, žensko. klimnem glavom i kažem tiho, samo za pseće uši: ajde. lov može da počne.

retriverka ne može da odoli slatkom dahu sibira. podigne rep i namesti se za njušku. igra je počela. sibirac se zadubio u detaljan rad. stručno.  ja prilazim polako, maksimalno opušteno. gazdarica očigledno neiskusno cima povodac retriverke, procenjujem da joj je neprijatno. ali belo krzno se neda omesti. a ni drugo pseto nije ravnodušno. odlično. postavka na mestu. zagledam se u lice ispod kapuljače. nije loše. prirodna crnka, malo ružnjikava. al mršava, deluje zgodnjikavo. preko trideset. nabacim empatiju i osmeh na ogledalo emocija. ona nevoljno uzvrati osmehom između dva cimanja povoca. uzima mi meru. jebeš život.

– dobro veče. jel ovo vaš pas? mužjak?

glupo pitanje na mestu. vidi se da nema pojma o materiji. sve bolje i bolje. kezimo se kako treba. hm. uzdahnem. i podarim razumevanje.

– jeste, kažem.

– lela ne može da mu odoli, a druge tera od sebe, baš je strašan, kaže kroz kikot, al vidim da joj nije baš pravo što sibirac naskače. leli odgovara čim namešta guzicu, snimim krajičkom oka. zagledam se u njeno lice. malo izborano, izazovne usne, sive oči, usta puna, obećavajuća. možda i ja odgovaram. videćemo. nudim cigaretu. uzima i osmehne se. počnemo priču. nezavršene studije.podstanar. provincijalka sa ambicijom. lepo. pitam kafa. može kafa. stavim picolovca na povodac. odradio je svoje, sledi keks. a meni pica. iz furune. možda.

***

ima sestru mlađu, ide u srednju školu. ćale i keva razvedeni ne žive u istom gradu. ispod bluze sevaju sise u crnom brusu 3+. možda i cela četvorka. dobro dupe i noge. naručim još dve vilijamovke. postaje vruće greju u kafiću ko ludi. vidim da joj se sviđam. i meda se sviđa leli. idealka. možda se obojica ogrebemo. nema dečka. prezire klince. puši dve pakle dnevno pije samo u društvu. od života oće sve. išla je u muzičku školu. voli starije muškarce. stigosmo do poente.

– jel. A što?

– znaju šta hoće. umeju sa ženama. ne gnjave. ko vino. što starije to bolje.

oči joj se suze. shvatam ko je tu lovina. i ne bi mi pravo. pica ima sto lica, pomislim.

– hm. istina. ko sa decom spava popišan se budi. hoću da budem duhovit, al džabe. nagne se ka meni. život je kratak kaže, a ljudi glupi i dosadni. treba da se uživa, čemu sve drugo. sise samo što ne iskoče.

na radaru se upali crveno svetlo i zazvoni alarm. ABS lupa i koči. stade mi kruška u grlu. Stvarno?

– aha.

skoro je raskinula sa jednim oženjenim. neobavezan seks. miriše na kurolomku.

– to je prava stvar, kažem i gledam u sivilo ispod tankih obrva. odjednom mi više nije simpatična. njušim nevolju. i ne sviđa mi se pravac i tok.

– meni TREBA zreo i UPOTREBLjIV muškarac.

gleda me sa osmehom. tek sad vidim izbačene očnjake kako vire ispod jezika. kakav skot. napipavam dugme za automatsko izbacivanje. stolica mi se upalila pod guzicom.

– kako to misliš…UPOTREBLjIV?

– trenutno HOĆU auto i plaćen doktorat.

– jel tako. kažem i dozovem konobara. lela mrda repom i gleda za medom. jebi se. možda i tebi da uplatim master, kučko.

***

ulična svetiljka. ženka vučjaka i gazdarica u farmerkama i majici kratkih rukava. veče toplo, idealno za ljubav. krzno podigne uši. izvadim cigaretu i pogledam u njušku pretvorenu u upitnik. kresnem šibicu i kažem: ajde.

X