Biti nepisac

Vreme čitanja: 2 minuta

Ljudi se u stvari boje književnosti. A i umetnosti generalno. I to ne bez razloga. Kao prvo, književnost se ne prodaje. Kao drugo, s pravom se može reći da postavlja pitanja na koja se ne može odgovoriti. Ljudi se zbog nje čude sami sebi što je, sve u svemu, retko kada dobro. Ona ih podseća na činjenicu da se život svodi na neuspeh i da je pravo neznanje ne uspeti da se to shvati. Zato ljudi vole knjige koje vam stalno ponavljaju jednu ili dve stvari. Po mogućnosti samo jednu.

Postale su mi smešne ove rasprave o tome ko jeste (pravi) pisac a ko nije. To je zapravo apsurd. Pisac, to je oznaka za profesiju, za nekoga ko živi od pisanja, a ne za stanje kreativnosti duše. Niko ne može da se “bavi pisanjem”. To je unapred osuđeno na neuspeh. Pisanje jedino može da se bavi tobom. I onda pišeš ili ne pišeš. Kao što je to slučaj sa svakim umetničkim, kreativnim činom, uopšte.

Mnogi ljudi su “pisci”, “književnici” ili kako god da se nazovu jer ima je stalo do prestiža, nagrada, popularnosti, i jer misle da na lak način mogu da stignu do novca i boljeg društvenog statusa. A to je put za katastrofu, jer većina ne može da dobaci čak ni dotle. I onda postaju duboko nesrećni ljudi, zarobljenici sopstvenog ega koji ih uništi na kraju balade.

Čin stvaranja je za neke ljude jednostavno prirodna potreba, kao disanje vazduha. Pa je tako i sa pisanjem. Jednostavno čin izražavanja sopstvene duše, misli i emocija. Neki to zovu i književnost ili kako god, pokušavajući da izmere kvalitet onoga što je napisano, da budu arbitri šta valja a šta ne valja, itd, itd. To je potpuno besmislena rabota. Na ovom svetu će uvek biti neko kao što je Dostojevski i neko kao što je Stiven King. Obojica imaju svoju publiku i pružaju zadovoljstvo raznim dušama. Svrha je zadovoljstvo, a ne da merimo koje su duše bolje, plemenitije, obrazovanije, uzvišenije, i tome slično. Katarze ima i kod jednih i kod drugih. Da li su neke bolje a druge nisu, nije do mene a ni do vas. Bitno je samo da one postoje.

Zato je svaka rasprava na tu temu za mene besmislena. Postoji samo ljudsko biće i njegov doživljaj. Opasno je biti prosvetitelj, koji se ubrzo i uvek pretvori u komesara, arbitra koji određuje šta treba a šta ne treba. Čim se to desi, prestaje sloboda i počinje ropstvo. Kakav god ideološki, kulturni ili bio koji drugi predznak ima.

Trauma kreativnosti

Vreme čitanja: 2 minuta

Neko je jednom rekao da kreativni, senzitivni ljudi pate i za druge. Vreme i iskustvo me je naučilo da je to, na žalost, tačno. Da li je kreativnost neka vrsta prokletstva od koje boluju svi umetnici, ali još i više oni kreativni ljudi koji ne dobiju šansu da se izražavaju kreativno u svom životu?

Takvih primera sam imao prilike puno puta da sretnem u životu, narčito u mojim radionicama terapijskog pisanja. Ljudi se guše u dosadnom, monotonom životu i nametnutoj sivoj svakodnevnici, koja ih polako ubija, njihovu radsot i želju za životom, u nekoj vrsti besmislene egzisencije trajanja.

Mnogi od njih odu u patološke oblike ponašanja, a često i u razne bolesti. To mu dođe kao neko bekstvo od jezivog unutrašnjieg bola koje obično ima loš i prevremen završetak.

I tada kreativnost nije lek već postaje trauma.

Kreativnost ume da boli

Možda je, uostalom, loša navika kreativnih i nadarenih ljudi sklonost da zalutaju do patoloških krajnosti koje pružaju neverovatne uvide, ali ne i dug život onima koji nisu kadri da pretoče svoje duševne rane u značajnu umetnost ili misao.

Istina je da mnogi kreativni ljudi ne uspevaju da izgrade zrele međuljudske odnose, a neki su izuzetno povučeni. Istina je i to da, u nekim slučajevima, trauma, u vidu ranog razdvajanja ili gubitka člana porodice podstice potencijalno kreativnu osobu da razvije one aspekte ličnosti koji mogu da pronađu ispunjenje u relativnoj osami. To, međutim, ne znaci da su samotnjačka kreativna stremljenja patološka sama po sebi…

Usamljenost kao spas

Mnogi kreativni ljudi beže u usamljenost. Sklanjaju se od drugih ljudi okruženi nerazumevanjem, mržnjom ili zavidnošću okoline jer su drugačiji. Izbegavanjem drugih jednostavno štite sebe. I obezbeđuju bolji pogled na svet oko sebe. Ali, to ima svoju cenu. I to veliku. Mnogi ne izdrže i jednostavno sagore u plamenu sopostvenih strasti za istinskim životom i traganju za smislom.

Ponašanje okarakterisano izbegavanjem drugih ljudi jeste odgovor kojim se dete štiti od dezorganizacije u ponašanju. Ako se taj koncept prenese u zrelo doba, videćemo da dete sklono izbegavanju drugih može da se razvije u čoveka čija je osnovna potreba da pronađe nekakvo značenje i red u životu, što ne zavisi u potpunosti, niti pak prvenstveno, od međuljudskih odnosa.

Kreativnost kao lek

Međutim, posotji i druga strana medalje. Oni koji imaju sreće ili snage da shvate svoju situaciju, hrabro se otisnu putevima samospoznaje. Radionice terapijskog pisanja upravo služe tome. Da izađu na sopstveni put, povećžu se sa svojim unutrašnjim bićem i budu ono što jesu. Tada imaju prilike da shvate da zaista nisu sami i da postoje, i da su postojali, mnogi slični njima.

A to daje velike izglede za opstanak i jedan dobar, ispunjen život. U slučaju pisanja, terapeutska moć pisane reči ima ogroman potencijal da leči i neguje. Čitanje i pisanje budi svet mašte i pozitivne energije, olakšava emocije i pruža šire razumevanje sveta koji nas okružuje. A to je prvi korak ka putu izlečenja.

Zato, budite sami svoj terapeut i počnite da pišete. Beleške, terapijski dnevnik i terapijske vežbe su sasvim dovoljne za početak. A posle odlučite sami.

X