fbpx

Oznaka: ljubav

Objavljeno

Voleti sebe pisanjem

Da li je pisanje oblik ludila, za tzv. “normalni” svet? Za one što te čudno gledaju kad te pitaju šta radiš, a ti kažeš da pišeš.

A onda zaključe: idi bavi se nečim konkrentim, ko sav normalan svet!

Sediš, pišeš, razgovaraš sa svojim likovima, krvariš po papiru…

Kakva je to čudna potreba? Umesto da blejiš u kafiću, dernjaš se u čoporu na utakmicama, kolješ one koje ne misle kao ti, pljačkaš i otimaš da bi punio guzicu hranom koja te pretvara u zombija i gutaš sranja neeog samozvanog gurua o o zdravom i večnom životu?

Ne. Ti si odabrao da izađeš iz kaveza. Ne pristaješ da ti životna filozovija bude “u se, na se, poda se”, kao što živi 90% ljudksih bića.

Svedeni na proste ćelijske organizme, večno roblje u tuđem Matriksu.

Ti si odabrao da pišeš. Stvaraš. Slova su tvoja hrana za um i telo. Reči su strune svemira. ODabrao si da budeš ljudsko biće koje samo stvara svoje svetove.

Jer znaš da je uzrok smrti rođenje, da je sve što je u velikom to je u malom. Da Univerzum ima svoje zakone i da je realnost ono što ti želiš da ona bude.

Kiš je rekao da je odabrao da piše jer mu je dosadno da živi u ovoj realnosti. I tuđim besmisenim materijalnim matriksima. I to je prava stvar kod pisanja: pisac sam pravi svoje svetove. Svoju realnost.

Postane vrlo zanimljivo kada ovu našu “realnost” posmatraš na malo drugačiji način. “Očigledno” je da je sve oko nas stvarno i da sve što nam se dešava ima realan uticaj na nas i da je teško da vidimo bilo šta drugačije od stvari koje opažamo svojim čulima.

Mi svet oko sebe doživljavamo preko svojih pet čula i zato mislimo da je to što vidimo, čujemo i osetimo ono što se stvarno dešava. Pri tom, ne razmišljamo mnogo zbog čega se te sve stvari dešavaju i kako možemo da promenimo to što se dešava oko nas.

Seti se kad si bio klinac. Gledao si mađioničare i iluzioniste. Razum ti govori da je nemoguće da bude stvarno to sve što oni izvode, ali čula ti govore da se to ipak dešava. Ljude seku na pola testerom, zgrade nestaju, ljudi lete, sneg pada u zatvorenoj hali… To su sjajni trikovi da zavaraju naša čula i kada ne bismo imali pređašnje iskustvo, rekli bismo da je to stvarno i da nikako ne može da bude trik.

Zato volimo bajke. Prva i poslednja veza sa Univerzumom u kome je moguće sve što poželiš. A onda te drugi okuju i bace u sopsotvene matrikse, svet materije i pohlepe, praznine, u lance.

Ako je sve što znamo o stvarnom svetu do nas došlo preko čula, onda mi možemo i sami da stvorimo svoj stvaran svet. Mi sami možemo da šaljemo električne impulse našem mozgu i tako da stvaramo nove stvarne situacije. Tu do izražaja dolaze naše imaginacije, odnosno kreiranje nove realnosti.

Počni da stvaraš. Da pišeš. Da praviš svoje svetove.

Ti si jači od matriksa i možeš da utičeš na buduće događaje u matriksu. MOžeš da napraviš svoje matriks, svoj sveti. I da on postane stvarnost.

Posmatraj “stvarne” događaje kao da čitaš knjigu. Radnja se dešava likvovima u knjizi, Situacija može da bude teška i dramatična. A da li reaguješ na te događaje? Da li ustaneš, pa se svađaš sa likom koji je načinio neku nepravdu? Da li pokušavaš da preokreneš situaciju? Da li se pravdaš? Da li do besvesti pokušavaš da odbraniš svoje mišljenje? Naravno da ne. Ti si pasivni posmatrač. Možda eventualno zaplačeš ako te ta situacija dotakne na nekom dubljem nivou. Ali nema one strasti i želje da odreagujete, da se branite, da napadate, da se nervirate, da brinete. To su događaji koji se dešavaju nekim drugim likovima, pa neka se oni brinu.

Isto tako možete da se ponašate u životu. Posmatrajte događaj. Ne reagujte, pogotovo ne kao do sada. To je samo matriks. To nije stvarno. Svi ti događaji su rezultat onoga što smo mi poslali u matriks. Ljudi se prema nama ponašaju onako kako smo mi poručili da se ponašaju. Sreća, novac i zdravlje nam dolaze onako kako očekujemo.

U radionici samorazvoja i pisanja, upravo radimo to. Otkrivano i pišemo svoje svetove.

Zato neguj sebe. Piši i stvaraj bolji svet. Za sve nas.

Objavljeno

Laži me, Pinokio

PRVA cigara posle znojenja. Soba zauDARA na razmenjene telesne TEČnosti. U mene zuri par nepoznatih bademastih očiju. Vreme je za plaćanje računa. Buljim u plafon. Znam šta sledi. I ono SLEDI.

Jel me voliš?

Naravno da te volim.

Lažeš.

(pauza)

Lažeš ko pas.

Trudim se da ne trepćem. Ne dišem. Kamena faca. Sfinga. Muškarac u mermeru. Skener bademastih zenica pomno ispituje moje lice. Traži tragove laži, trenutak slabosti, pomicaj nerva koji razotkriva. Vizuelni signali se dekodiraju u duboko u podsvesti. U reptilskom mozgu, limbičkom sistemu, kazanu naših početaka. Smrdljivoj kuhinji nagona, navika, i naših slabosti. Prakomjuteru koji uvek budan i besprekorno radi. Čak i kada spavaš. Gotovo da mogu da čujem škljocanje njegovih točkića, talasanje plazme, krčanje vijuga, i zujanje nervnih impulsa koji nose informacije brzinom svetlosti do tamo i natrag. U kazanu podsvesti leži TAJNA. Bademaste zenice to nepogrešivo znaju. Genetski program koji ne možeš zajebati.

Koliko?

Šta?

Koliko me voliš?

Skener počinje da njuši moje telo. Isparavaju mirisi laži. Ni moje lonče prasvesti se ne da zajebati. Đubre jedno nedojebano, emituje vibracije istine uprkos divovskih napora svesti da ga spreči. Skoro da sam se usro. Prdnem glasno. Očajnički pokušavam da ga zaustavim.

Do neba  i nazad. Kao Vulkan. Nebo pred oluju. Umro bih bez tebe.

Lažeš, skotino. Zašto? Zašto lažeš?

Zašto ljudi lažu? Ni zbog čega, a iz gomile razloga. Lažu čim zinu. Lažu i kad treba i kad ne treba. Laž je čizma od sedam milja i uvek stigne pre istine. I tako istina obično postane laž. Laž ume da bude grozna ali i lepa.

Ne lažem, bre glupačo. Stvarno te volim. Od prvog trenutka kad sam te sreo. I uhvatio taj badem u tvojim očima.

Stvarno?

Taj pogled zveri i srne u jednom telu. Imaš fantastično dupe.

Budalo. Ajde, iskreno. Zašto me voliš?

Svi mi lažemo. Bele laži obično. Lažemo decu, lažemo žene, muževe, poznanike, kumove, šefove na poslu, policajce, doktore, roditelje, lažemo uvek i zauvek. I tu nema leka. Zato je i napisan Pinokio. I ona izreka da su u laži kratke noge. Ne bi to bio neki problem. Problem je tome što mi volimo da lažemo i DA NAS LAŽU. E to je enigma. Zove se ljudska priroda. Sebična, gramziva, koja misli samo na svoju guzicu.

Vidim da lažeš. Stvarno si debil.

Bademaste zenice postaju oprezne. Alarm zvoni u njihovoj podsvesti. Sistem prevare počinje da popušta. Ako uskoro ne što ne preduzmem, podsvest će me razbucati ko svinja korito. Preostaje još samo jedna stvar. Da budem ubedljiv. Da poverujem u to što ne mislim. Po tome se vrhunski lažovi razlikuju od običnih. Oni toliko veruju u to što govore, da ne postoje skriveni signali koji otkrivaju laganje. Jesu retki, al su vrhunski majstori. U stanju su da zajebu i mašinu za laži. Oni ne mucaju, ne znoje se, nemaju asimetriju lica, tako karaktetristične za lažove. Zenice im miruju, a telo je uvek opušteno. Prelazim u napad. Skretanje pažnje kao taktiči predah. I široki osmeh na licu. Štipnem sisu.

Ti i ne znaš kolko te volim, budalo jedna. Ne bih mogao da živim bez tebe. Vidiš šta sam ti kupio. A?

(smeh, meškoljenje, ispada sisa iz čaršafa)

Baš si krelac, nisam to očekivala.

Smeju se bademi, odgovaraju na moj zarazni osmeh. Čudo jedno. To što smo genetski programirani da reagujemo na tuđ osmeh. Kad ti se drugi ljudi nasmeju, osmehnu, u autobusu, na ulici,na poslu, u krevetu. Odmah se i protiv volje osmehneš. To je zarazno, ko triper. Lepa reč gvozdena vrata otvara. I još je čudnije što nismo u stanju da razlikujemo pravi od lažnog osmeha. Zato se zajebemo toliko puta u životu.

Bademi ustaju iz kreveta. golo dupe viri iz moje izgužvane košulje. Bademi su srećni, pevuše, uvijaju kukovima, kuvaju kafu. Iskradem se u kuptilo. Stajem u ogledalo.  Tražim znake laži. Ništa. Isto glupo lice malog nosa bulji u mene. Do jaja. Lažeš kolko ti duša ište i ništa se ne vidi. Carski. Počešem muda i odma mi bolje. Zujanje skenera se približava miriše na kafu.

Bubašvaba strugne pod tepih. Sedamo za astal. OStaci sinoćne pice. Bademaste oči me gledaju zaljubljeno. Ili lažu. Jebem ti život, nikad ne znaš na čemu si. Ćutimo. Uhvati me neizdrž, oću da bacim pogled u kupatilo. I ono ogledalo. Iskoristim trenutak nepažnje i bacim pogled. Iz njega gleda Pinokio. Jebote on.

Sve je istina. Keve mi, da mi umre baba. Ne veruješ?

Objavljeno

Kaljavi

Primetio sam to jednog jutra dok sam pio kafu i pušio na terasi. Tu mrlju. Na desnoj podlaktici. Počelo je kao jedva primetna fleka boje kože, za nijansu tamnija, ali ipak fleka. Istrljao sam je malo palcem i pljuvačkom. Ništa. Nit je bolelo nit svrbelo. Samo je stajala tamo, ćutljivo, i postojala sama od sebe. Pokušao sam da se setim gde sam se to uflekao, opekao, očešao negde…ali ništa. Nisam mogao da doakam sam sebi odakle ta mrlja tu. Pa sam zaboravio i otišao na posao. Jebeš mrlju, dođe i prođe ko sve u životu. Samo je smrt konačna stvar.

Ali, sutradan je mrlja i dalje bila tu. Na istom mestu samo veća. Za duplo. Sad sam se već malo zabrinuo. Opet sam probao da je skinem trljanjem. Ništa. Delovala je neprijatno i preteće. Nisam ništa osećao, nije bolela, ali bila je tu ružna, prisutna. Kao društvo koje ti ne treba i ne možeš da ga se otarasiš. Pijanac koji te gnjavi u kafani. Dosadni likovi koji te stalno nešto zapitkuju i kobajagi interesuju se kako si. Onako zabrinut, obukao sam košulju dugih rukava da se ne vidi i otišao da kupim neku kremu za skidanje kožnih fleka. Moraću da idem kod lekara, pomislih zabrinuto. Mrlje su gadna stvar.

”Nije to ništa”, reče Doca, koga sam posetio posle nekoliko dana. ”Obična iritacija. Uzmite ovu kremu”. Škrabao je nešto po papiru.

Ali, mrlja je sada bila preko cele ruke. Bilo mi je čudno što je bio tako opušten. Skoro veseo. Kao da mu je bilo zabavno. Meni nije, definitivno. Nisam znaš šta da mu kažem. Da ga oteram u majčinu. Ili da se pravim kao da mi nije ništa. Muško nikada ne cmizdri, jebi ga. Ako treba da se mre, neka bude kako treba, u čizmama. Motao sam tako film po glavi, a onda sam primetio. Istu mrlju samo sada na Doci. Na levom obrazu. Mora da je nije bio svestan. Otvorio sam usta ali ništa nisam rekao. Pokupio sam moju fleku sa sobom i izašao napolje. Sve je bilo i dalje isto. Gomila telesa što tabanaju na smrdljivom asfaltu, unezverene oči, kola, kurve na ćoškovima i u kancelarijama. Muške i ženske. Isprani mozgovi u robovlasništvu života.  Deca koje vrište, cigani na trotoaru i džeparoši u busevima. Samo ja više nisam bio isti. Imao sam Fleku.

Počeo sam da nosim mantil i naočare za sunce. Fleka je sada zahvatila skoro celo telo. I dalje me ništa nije bolelo. Samo je bila tu, kao neka druga koža. Bio sam kao zmija kad menja košulju. Prestao sam da izlazim napolje, osećao sam se kao da sam obeležen. Kreme nisu ništa pomagale, ne znam koje sve nisam probao. Činilo se da mi je od njih sve gore, da se fleka hrani njima i sa mnom. Jela me iznutra, polako ali uporno. Negde u to vreme sam počeo da primećujem iste te Fleke kod drugih ljudi. Kod nekih su bile male, jedva primetne dok su drugi bili kompletno uflekani. Ali, za razliku od mene, oni kao da nisu ništa primećivali. Išli su onako flekavi, izgleda da im je bilo dobro. I dalje su ždrali, išli na posao i u kladionice, jebavali se gde stignu, gajili istu takvu flekavu musavu decu, glasali za iste takve kompletno flekave kretene na izborima, i pili pivo po kafićima. To mi je bilo čudno. Probao sam sa par njih i nekim svojim prijateljima da zapodenem razgovor o tome, al su me gledali kao budalu. Ili ludaka, u najmanju ruku. Izgleda da su voleli svoje Fleke ili ih nisu bili svesni. Ja sam svoju mrzeo. Bilo mi je muka  u glavi, nisam mogao da se otresem crnih misli, hteo sam nekoga da ubijem, ili da se ubijem i tako prekratim flekave muke. Bio sam kukavica. Ukaljan i spolja i iznutra. Prljav. Flekav. Lud. Besan. Drugačiji. Uljez u svetu uflekanih. Nisam mogao više ni da mislim. Mislio sam samo na nju. Fleku. I onda sam shvatio.

Bilo je to jednog običnog popodneva na reci. Hodao sam onako očajan, izveo sam svoju Fleku u šetnju, kad već nije htela da me napusti. I onda sam ugledao tog dečaka, od jedno desetak godina, sedeo je na obali i najlonskim koncem pecao ribu. Bio sam u šoku. Samo sam stajao tamo i buljio u njega. Dete je bilo potpuno belo. Bez ijedne fleke na sebi. Neverovatno. Nisam mogao da verujem svojim očima. Otkrovenje! Srce je htelo da me ubije od radosti. Spašen sam, pomislio sam radosno. Suza mi se skotrljala niz flekavi obraz i seo sam pored njega.

”Zdravo”, rekoh. Pogledao me onako brzo, iskosa, a onda cimnuo onaj najlon malo jače.

”Zdravo, Kaljavi”, reče dete prosto. Bez emocija. Onako. Kao da je već navikao na nas kaljave.

”Šta reče”, upitah zbunjeno. ”Kako si me ono nazvao”, ponovih, dok mi je srce drhtalo od strepnje. Više mi se nije dopadao. Ni malo. Delovao je ravnodušno i zlobno. Kao da sam već mrtav, pa nema o čemu da se razgovara.

”Kaljavi”, ponovi on mirno, kao da nisam tu. ”Ti se jedan od blatnjavih. Ljudi od blata. I spolja i unutra”.

Pogledao me onim tamnim očima. U njima nije bilo ničega. Ni besa, straha, ni sažaljenja. Zvučalo je kao prosta činjenica. Svršena stvar. Presuda. Kao univerzum u svojoj prostoti. Zadrhtao sam u besu i nemoći. Odjedanput sam shvatio. Prljavštinu. Duše. Bol praznine. Sebičluka. Parenja u alkoholnoj pari. Knjiga koje sam pročitao. Žena koje sam zaboravio. Usranih gaća u detinjstvu i samoće. Film života se vrteo unazad. Kao gadni kaledioskop neznanja, gluposti, samosažaljena, slupanog automobila mog oca. Prvih zvukova dečije violine. Mraka bioskopske sale. Maglovite radosti prve knjige. Prvog seksa uz Tandžerin drim. Eksurzije u Boki. Prijatelja koji to više nisu. Sopstvene dece koja žive u drugom univerzumu dok nas vezuje krvna plazma i geni što šapuću znanja predaka. Ukusa prve cigarete na moru. Dečije ljubavi prema plavuši koja je bila padobranac kome se nije otvorio padobran. Četvoronošca gustog belog krzna koji mi je pravio društvo kad mi je bilo najteže.  Film je naglo prestao kao da je pukla traka. Ostade crnilo.

”Šta da radim”, upitah jedva čujno. Dete slegne ramenima, smota onaj najlon, ustade i stavi ga u džep pantalona na tregere. Pogledao me i jedva primetno se osmehnuo. Izgledao je kao da me najzad žali. Malo. Zalazeće sunce je blistalo u njegovoj kosi. Skrenuo sam pogled u stranu.

”Operi se”, reče on. ”Nema drugo”.

Kad sam podigao pogled više ga nije bilo. Samo reka što je ravnodušno tekla u sumrak. Ustao sam i pogledao u vodu. Nije marila ni za mene ni za moju fleku. Sporim pokretima skinuh mantil, pa pantalone, cipele, majicu, gaće. Pod poslednjim crvenim zracima sunca, fleka je i dalje bila ogromna, blistala je u polumraku. Osim očiju, sve drugo je bilo kaljavo. Spustio sam se par koraka i zagazio vodu. Fleka je odjednom počela da se meškolji, osetio sam kako pulsira, uznemireno. Kao da je htela da me zaustavi. Počelo je da peče. Iznutra. Bilo mi je muka. Počeo sam da povraćam, duša ili ono što je od nje ostalo htelo je napolje. Zagazio sam još dublje. Fleka je postala ljuta, besna, znala je šta sledi. Nije htela da me pusti, htela je da me natera da izađem iz vode. Da se valjamo u govnima zajedno. Mrzeo sam je strasno. Doakaću ti ja, pomislih. Klizio sam sve dublje, voda mi je došla do vrata. Sada je fleka već urlala, ritala se konjski, pomerala mi organe, puštala krv na nos, i uši. Čuo sam njeno liptanje, toplo i lepljivo. Drhtao sam celim telom, noge su mi klecala, nešto je vrištalo u meni da se vratim, dok nije kasno. Lepo je živeti, jebati, ždrati, voziti audi, šetati kejom, pisati pesme, hej, stani, razmisli. Voda je stigla do temena, a onda sam osetio kako tonem. Reka je počela da mi ulazi u usta. Pogledao sam naniže i odjednom spazio da fleke više nema. Sjebo sam te, uskliknuh u glavi, dok mi se misao gasila jedna po jedna. Fleka je nestala, zbrisala, govno jedno. Zajebo sam je, na kvarno. Otarasio sam se prokeltinje, nisam više kaljav! Ha! Život je lep! Bio sam beo, čist, svetlucav u vodi što je postajala sve tamnija. Nije bilo ničega, ni školjki, ni riba, ni algi, samo tišina. Zaglušujuća tišina što me ispunila celog. Treba da se vratim, pomislih slabašno. Sada je gotovo. Sve se završilo. Istog trenutka sam shvatio da nazad nema. Poslednjim atomom snagom pogledah gore, tamo gde je trebalo da bude nebo. Nije bilo ničeg. I tada sam definitivno znao.

***

Škripanje zarđalih točkova je naglo prestalo, kada je u svitanje prosjak zaustavio svoja razdrndana kolica na obali, i pogledao u gomilu neuredno odbačene odeće na ivici šetališta. Oprezno se osvrnuo oko sebe. Nigde nikog. Izboranim flekavim rukama žurno je potrpao cipele, mantil, majicu, gaće i naočare za sunce u kesu koja je visila na kolicima. U kesi je već bila slična gomila takve odeće pokupljene prethodnih dana na obali reke. Oči su mu zaigrale od sreće. Uvežbanim pokretom je brzo uvezao kesu, a onda nastavio da gura dalje. Škripanje točkova dugo je odjekivalo prohladnim jutrom.

U daljini, neki čovek sa naočarima za sunce, u mantilu, sedeo je i gledao u reku. Društvo mu je pravio dečak sa najlonom za pecanje. Rađao se novi dan.

Objavljeno

Rakun

Šinobus je jednolično kloparao kroz opusteli vojvođanski pejzaž, dok je MIlena zamišljeno promatrala svoj odraz u prozoru vagona. U nju je zurilo lice pedesetogodišnjakinje, još uvek prilično dobrog izgleda. Gusta crna kosa uokviravala je bledo lice sa izraženim zelenim očima, već osenčenim od godina i životnog iskustva. Jedva nakarminisane pune usne odavale su senzualni karakter, a visoke jagodice na mršavom licu uokviravale sliku žene, zrele i sigurne u sebe. Međutim, Milenine misli su bile daleko, duboko uronjene u prošlost, koja joj je čvrsto zgrabila dušu, pričajući priču koja je njene oči ispunile tugom i suzama.

Telefon je zazvonio dva dana ranije, dok je ona čvrsto umotana u toplo ćebe, te prohladne zimske večeri, lagano ispijala čaj udubljena u svoju omiljenu knjigu. Ledena kiša je jednolično dobovala u prozorosko okno, rasterujući toplotu iz tamnih uglova njene male garsonjere. Poziv je dolazio sa fiksne linije koju već dugo nije koristila, i čudan nemir joj je obuzeo misli. Ko bi to mogao da bude u ovo doba? I još na telefonu za koji je već zaboravila kako zvoni? Dugo joj je trebalo da se iskobelja iz sofe i pronađe telefon ispod hrpe papira na radnom stolu.

A onda je prošlost stigla naglo, nahrupila kao oluja, stvarajući tornado u njenoj duši. Gabrijela se ponovo pojavila u njenom životu. Posle toliko godina. I sa sobom donela dah sećanja za koji je mislila da su se događala u nekom drugom životu. Sa onu strane zaboravjene duge, u kojoj kovčeg sa zlatom nikada nije nagrada.

Gabrijelu je prvi put srela u domu za siročad gde je tek počela da radi kao pedagog, socijalni radnik. Tek što je završila fakultet. I odmah je znala da je ta plava mršava devojčica od desetak godina, njeno dete. Ljubav je bila moćna, snažna, obostrana i na prvi pogled. “Hoćeš li me ti usvojiti”? – pitala je Gabrijela odmah. “Da mi budeš mama?”. “Hoću, zlato. Jednog dana. Kad porasteš”, odgovorila je Milena smeteno, istog časa uselivši u svoju dušu tugu koja je nije napustila ni trideset godina kasnije. Gabrijela je zurila u nju onim svojim ispranim plavim, zlostavljanim i napuštenim očima. Zadovoljno se osmehnula, pomalo setno, i jednostavno, kao da se podrazumeva rekla – “Znala sam”.

Ta mršava, sitna devojčica je ubrzo postala centar njenog života. Često ju je dovodila kod sebe kući, protiv svih domskih pravila, čitala knjige pred spavanje, kupovala haljinice i lutke. I Gabrijela je sve to zahvalno primala, ćutke, ponekad sa pokojom suzom, i čvrsto grlila Milenu, nemirna kada su bili dani godišnjih odmora ili putovanja, koja su ih povremeno razdvajala. Dečja duša i duša odrasle žene su se spojile u jednu, bezvremenu životnu priču i za MIlenu, koja nije mogla da ima sopstvenu decu, postala oslonac ljubavi i pokretač života.

Na dan kada je Gabrijela trebalo konačno da napusti Dom, sedele su na terasi u dvorištu i pile sok od borovnice, koje su obe volele. Ćutale su, svesne težine lanaca koji su se obavijali oko njihovih srca. “Majko”, reče Gabrijela i brzo dodade: “Znam da ne smem da te tako zovem, da ne čuju…”.I osmehnu se onako više za sebe, sa njenom prepoznatljivom setom u uglovima usana. “Ne mogu da idem”. Milena je posmatrala tu sada odraslu, stasitu i pametnu devojku dok joj se srce raspadalo u parčiće. Čvrsto ju je stegla za ruku i pomlovala po obrazu. “Sada si već odrasla Gabrijela. Odrasli moraju da nauče da žive sami”. Niz Gabrijelin obraz kliznu par suza. Gledala je u Milenu kao da je poslednji put u životu vidi. “Bićemo u kontaktu, zar ne? Zauvek?”, promucala je jedva čujno boreći se da zadrži hrabrost. Jedva uspevajući da ne zavrišti od bola i prigušenog plača, Milena se na silu osmehnu. “Naravno. I znaš šta: zauvek ću biti uz tebe. Budi sigurna”. Gabrijela duboko uzdahne i mali osmeh ozari njeno uplakano lice. “Stvarno? Obećaješ?”. Milena je čvrsto zagrli i privuče k sebi. “Ovako ćemo: ako ti ikada u životu bude teško, strašno teško i najteže, pozovi me i reci neku šifru, i ja ću odmah doći”. Duboko su se zagledale jedna u drugu. Plava i zelena boja sudbine stopile su se u jednu večnu boju. “Jel može – Rakun. Kao šifra”, nasmeja se Gabrijela. Obe su se sećale malog rakuna, plišane igračke koju je kao dete svuda nosila sa sobom. “Može. Rakun. Odlično. Tako ću znati da si to ti”. Posmtrala je Gabrijelu kako uspravna, vitka kao jela, napušta poslednji put dvorište Doma, noseći u ruci mali kofer, i ranac preko ramena. Nije se osvrnula. Milena ju je dugo pratila pogledom, čak i kada je više nije bilo, pokušavajući da nevešto ušije još jednu zakrpu na svom srcu.

Godine su prolazile i njihov kontakt je sve više bledeo. Poslednji put su se čule kada je Gabrijela završila učiteljski fakultet i otišla da kao nastavnica radi u jednom malom mestu u Banatu. Milena je menjla poslove i brakove, prijatelje i mesta stanovanja, večito noseći sa sobom onu zakrpu na srcu, koja je povremeno žuljala. Čula je da se Gabrijela udala za nekog nasilnika, kao da je opet doživljavala neku čudnu, zapisanu sudbinu njenih predaka, duboko utisnutu u genima univerzuma. Izgubile su svaki kontakt, odavno izmenjene adrese i nepostojeće brojeve telefona. Tama je prekrila njihovu plavozelenu dugu života. Sve do one ledene kišne noći pre dva dana.

Voz je usporavao, lagano ulazeći u stanicu malog banatskog gradića. Milena je čvrsto stegnula kaput oko sebe, silazeći na opusteli peron oronule železničke zgrade. Košava je probijala kroz debeli kaput, ledenim stiskom drobeći njeno srca sa štepovima. Prošavši kroz zgradu izašla je na ulicu i ugledala taksi vozilo. “Na groblje”, kratko je rekla vozaču.

Ispred kapale bilo je svega desetak ljudi. Znatiželjno su krišom zagledali visoku uspravnu ženu, zelenih očiju, u grombi kaputu. Vladala je čudna tišina. Nije bilo ni jecaja, ni žamora, ni pesme sveštenika. Milena je lagano prišla jednostavnom kovčegu od hrastovine, ispred koga je stajao krst sa imenom i prezimenom, godinom rođenja. I jedan mali sasušeni venac. Pored kovčega stajala je pogrbljena starica. Brišući suzne oči vlažnom marmicom, zagleda se u Milenu. “Eh, naša Gabrijela…”prozbori uz dubok uzdah. “Ubi je na kraju, onaj nasilnik. Greota. A bila je tako dobra, poštena. Umrla je sama, u bolnici, znate”. Zastade za trenutak, a onda znatiželjno upita: “Vi ste je poznavali?”. Milena spusti upaljenu sveću pored kovčega. Okrete se i bledog lica iskrivljeog od zatomnjenog bola, zagleda se u staricu. “Ja sam joj bila majka”.

Telefon je dugo zvonio dok Milena na kraju nije zgrabila slušalicu. Drhtavim prstima prislonila je zvučnik na uho predosećajući nesreću. “Halo?”. Iz slušalice se čulo tiho zujanje i nekakav čudan zvuk teškog disanja. “Halo, ko je to?”. Knedla u njenom grlu je postajala sve veća, preteći da je uguši”. Iznenada, jedva čujno, uspela je da sa druge strane razazna tugom prigušeni glas: “Rakun”.

Napolju je počeo da pada prvi sneg.