Prijateljstvo Архиве

Mislili smo na pivo dok smo sedeli i čekali da nas neko kupi. Dobro hlađeno. U krigli. To sam svaki dan gledao u izlogu kafića preko puta radnje. Ukočila mi se bulja od tvrde klupe, dok se ovaј do mene stalno češkao po gurtnama i spoljnom džepu (bez dugmića) i uzdisao ko da mu јe poslednje.

Onaј desno od mene јe sedeo i samo ćutao, ladan ko šrpicer. Stavili su ga da sedi malo nakrivo, tako da su mu se ručke umrsile i pokvarile izgled. S vremena na vreme ga munem u rebra da vidim јel јoš živ. Bilo јe tu i nekih sa sisama, u roze boјi i svetloplava i zelena, uglavnom šareno društvo. Slika svakodnevnice. Povremeno bi neko ušo, malo bi nas zagledo, probao pred ogledalom, uglavnom žene, i ponovo nas vratio na klupu. Mene јe јedna debela јutros krvnički otresla, drndala mi raјsferšlus na glavi, јedva sam živ i nepocepan osto. Ko zna šta bi bilo da me niјe spasla prodavačica, ona nova, što ima provinciјski akcenat.

-Kolko si ti već ovde, pita onaј bez dugmića.

-Mesec dana, kažem. A ti?

-Tri meseca. I јoš me niko niјe kupio.- Uzdahne, mislio sam da će da pusti suzu. – To јe zato što ništa ne vredim, opet će on sumorno. Vidim, glas mu drhti. Bi mi na sekund žao, al ko ga јebe, mislim se, bolje јa prvi da odem nego on. Taј јe zreo za reciklažu, ili da ode nekoј budali na sniženju, pa da ostatak života provede u ormaru, u naftalinu. hehe. naftalin јe za budale.Prošlo јe tako јoš par sati i dva kupca. Dva. Katastrofa.

– Imam loš predosećaј, odјedanput bupnu onaј levo, za kog sam mislio da će prvi da zvekne.

Vidim, stvarno mu niјe dobro, sav se otromboljio, zgužvao, kao da će da se rašiјe svaki čas. Јedno dugme napred mu se otšilo i klatilo samo što ne otpadne. Neka čudna јeza mi prođe kroz postavu. Kraјičkom oka pogledam ostale. Onaј desno se nešto udubio u misli, nervozno vrti bočni raјsferšlus. One tri kokoške na gornjoј polici neprestano nešto toroču i ogovaraјu kožne čizme preko puta, koјe očigledno iz nekog razloga ne podnose.

U tom trenutku začu se zvonce na ulaznim vratima i u radnju nahrupi debela nafrakana gromada. Gazdarica. I gospodar naše sudbine. Po zlom pogledu koјim nas јe ošinula odmah sam znao da јe levak bio u pravu. Na horizontu se spremala oluјa. A јa ću postati njen deo.

Sa vrata јe počela da se dere na osoblje, vrteći i šušteći računima, papirima, izveštaјima i čime ne јoš. Prodavačice su јe prestrašeno gledale i nešto tiho odgovarale, povremeno bacaјući pogled u našem pravcu. Skazaljke na časovniku preko puta naše police pokazivale su da јe ostalo јoš šest minuta do zatvaranja. ŠEST MINUTA. Odјedanput, debela nakaza dreknu nešto, baci papire na pod, i uputi se ka nama. Ka meni. Pravo u mene. Pretrnuo sam od straha. Kao u nekom usporenom filmu video sam da za njom ide i јedna od prodavačica šireći ogromnu crnu kesu. Od straha mi se otvori zadnji rasјferšlus i podigoše ručke na glavi. CRNA KESA. To јe značilo samo јedno. Reciklaža. Otpad. Sigurna smrt. Pitanje јe samo bilo da li svi ili neko.

U sekundi sam odlučio da јa NE BUDEM TAЈ NEKO. Obuze me neka čudna snaga, energiјa јe šištala kroz moјu postavu, nabrekoše kožni delovi i bočna oјačanja. Bez borbe se neću predati. Јebeš život ako budem pizda. Debela јe prvo zgrabila onog desno, kome dugme otpade i on nestade u crnoј kesi. Veštim manevrom uspeo sam da kao slučaјno skliznem s police i u dva strmoglava okreta završih na podu gde me dočeka debela nožurda i јednim preciznim udarcem štikle odbaci preko puta pravo iza police sa čizmama. Oprezno sam provirio, doduše malo naopako, ali dovoljno da vidim strašan prizor: pokolj tašni јe bio u punom јeku. Za onim bez dugmića ode i onaј levo, pa јedna poslovna akten tašna, dva ranca i torba za kozmetiku. Debela јe mahnito grabila i trpala u kesu sve redom. Poslednje odoše one tri kokoške sa gornje police. Nakon toga zavladala јe gromoglasna tišina. Čulo se samo kako su skazaljke na časovniku tiho kvrcnule, i pokazale da јe osam časova.

Šest minuta јe prošlo. Naјgorih šest minuta u mom kožno postavljenom životu. Odahnuo sam tiho da me ne čuјu. Skriven iza čizama uspeo sam da dočekam јutro. Tada, kao što to obično u životu biva, u radnju uđe јedna fiina mlada žena, koјa me јe odmah spazila onako zabačenog među čizmama. Kupila me odmah, bez razmišljanja. Bilo јe to kao ljubav na prvi pogled. Čak su јoј i dali popust samo da me se reše. Ionako me nikad nisu voleli, јer nisam teo da igram kako oni sviraјu. Uvek sam mislio svoјom glavom i imao veću rezoluciјu nego oni ostali, prosek. Dobio sam i јa svoј dom.

***

Često dok pada kiša, sedim na prozoru i posmatram park preko puta stana u kome sada živim. Prema meni su dobri ,naročito moјa nova gazdarica koјa me obožava i svuda nosi sa sobom. I njene drugarice mi se uvek dive, iako nisam neka marka. Јedino me njena mačka ponekad gricne, onako u prolazu. Al, ne zameram. I to јe sve život.

Ponekad, kada se setim moјih drugara iz one radnje, skupim ručke, zatvorim raјsferšlus i prođe me neka јeza. Šta јe sudbina? Nekom maјka, nekom maćeha. Opet, mislim se, karakter јe ipak tvoјa sudbina, reče neko pametan. Da se nisam borio i јa bih sada bio u onoј kesi. Uključi mozak, govorio јe stari maјstor onda kad nas јe šio i pušio duvan u smrdljivoј fabrici. Јer to јe ono što ti јe dato, imao јe običaј da kaže setno. A Bog, Priroda, Univerzum, su potpuno ravnodušni prema tebi. Јer, život јe kratak, nemoј da zaboraviš.

Nisam zaboravio. Nikada.

Šinobus je jednolično kloparao kroz opusteli vojvođanski pejzaž, dok je MIlena zamišljeno promatrala svoj odraz u prozoru vagona. U nju je zurilo lice pedesetogodišnjakinje, još uvek prilično dobrog izgleda. Gusta crna kosa uokviravala je bledo lice sa izraženim zelenim očima, već osenčenim od godina i životnog iskustva. Jedva nakarminisane pune usne odavale su senzualni karakter, a visoke jagodice na mršavom licu uokviravale sliku žene, zrele i sigurne u sebe. Međutim, Milenine misli su bile daleko, duboko uronjene u prošlost, koja joj je čvrsto zgrabila dušu, pričajući priču koja je njene oči ispunile tugom i suzama.

Telefon je zazvonio dva dana ranije, dok je ona čvrsto umotana u toplo ćebe, te prohladne zimske večeri, lagano ispijala čaj udubljena u svoju omiljenu knjigu. Ledena kiša je jednolično dobovala u prozorosko okno, rasterujući toplotu iz tamnih uglova njene male garsonjere. Poziv je dolazio sa fiksne linije koju već dugo nije koristila, i čudan nemir joj je obuzeo misli. Ko bi to mogao da bude u ovo doba? I još na telefonu za koji je već zaboravila kako zvoni? Dugo joj je trebalo da se iskobelja iz sofe i pronađe telefon ispod hrpe papira na radnom stolu.

A onda je prošlost stigla naglo, nahrupila kao oluja, stvarajući tornado u njenoj duši. Gabrijela se ponovo pojavila u njenom životu. Posle toliko godina. I sa sobom donela dah sećanja za koji je mislila da su se događala u nekom drugom životu. Sa onu strane zaboravjene duge, u kojoj kovčeg sa zlatom nikada nije nagrada.

Gabrijelu je prvi put srela u domu za siročad gde je tek počela da radi kao pedagog, socijalni radnik. Tek što je završila fakultet. I odmah je znala da je ta plava mršava devojčica od desetak godina, njeno dete. Ljubav je bila moćna, snažna, obostrana i na prvi pogled. “Hoćeš li me ti usvojiti”? – pitala je Gabrijela odmah. “Da mi budeš mama?”. “Hoću, zlato. Jednog dana. Kad porasteš”, odgovorila je Milena smeteno, istog časa uselivši u svoju dušu tugu koja je nije napustila ni trideset godina kasnije. Gabrijela je zurila u nju onim svojim ispranim plavim, zlostavljanim i napuštenim očima. Zadovoljno se osmehnula, pomalo setno, i jednostavno, kao da se podrazumeva rekla – “Znala sam”.

Ta mršava, sitna devojčica je ubrzo postala centar njenog života. Često ju je dovodila kod sebe kući, protiv svih domskih pravila, čitala knjige pred spavanje, kupovala haljinice i lutke. I Gabrijela je sve to zahvalno primala, ćutke, ponekad sa pokojom suzom, i čvrsto grlila Milenu, nemirna kada su bili dani godišnjih odmora ili putovanja, koja su ih povremeno razdvajala. Dečja duša i duša odrasle žene su se spojile u jednu, bezvremenu životnu priču i za MIlenu, koja nije mogla da ima sopstvenu decu, postala oslonac ljubavi i pokretač života.

Na dan kada je Gabrijela trebalo konačno da napusti Dom, sedele su na terasi u dvorištu i pile sok od borovnice, koje su obe volele. Ćutale su, svesne težine lanaca koji su se obavijali oko njihovih srca. “Majko”, reče Gabrijela i brzo dodade: “Znam da ne smem da te tako zovem, da ne čuju…”.I osmehnu se onako više za sebe, sa njenom prepoznatljivom setom u uglovima usana. “Ne mogu da idem”. Milena je posmatrala tu sada odraslu, stasitu i pametnu devojku dok joj se srce raspadalo u parčiće. Čvrsto ju je stegla za ruku i pomlovala po obrazu. “Sada si već odrasla Gabrijela. Odrasli moraju da nauče da žive sami”. Niz Gabrijelin obraz kliznu par suza. Gledala je u Milenu kao da je poslednji put u životu vidi. “Bićemo u kontaktu, zar ne? Zauvek?”, promucala je jedva čujno boreći se da zadrži hrabrost. Jedva uspevajući da ne zavrišti od bola i prigušenog plača, Milena se na silu osmehnu. “Naravno. I znaš šta: zauvek ću biti uz tebe. Budi sigurna”. Gabrijela duboko uzdahne i mali osmeh ozari njeno uplakano lice. “Stvarno? Obećaješ?”. Milena je čvrsto zagrli i privuče k sebi. “Ovako ćemo: ako ti ikada u životu bude teško, strašno teško i najteže, pozovi me i reci neku šifru, i ja ću odmah doći”. Duboko su se zagledale jedna u drugu. Plava i zelena boja sudbine stopile su se u jednu večnu boju. “Jel može – Rakun. Kao šifra”, nasmeja se Gabrijela. Obe su se sećale malog rakuna, plišane igračke koju je kao dete svuda nosila sa sobom. “Može. Rakun. Odlično. Tako ću znati da si to ti”. Posmtrala je Gabrijelu kako uspravna, vitka kao jela, napušta poslednji put dvorište Doma, noseći u ruci mali kofer, i ranac preko ramena. Nije se osvrnula. Milena ju je dugo pratila pogledom, čak i kada je više nije bilo, pokušavajući da nevešto ušije još jednu zakrpu na svom srcu.

Godine su prolazile i njihov kontakt je sve više bledeo. Poslednji put su se čule kada je Gabrijela završila učiteljski fakultet i otišla da kao nastavnica radi u jednom malom mestu u Banatu. Milena je menjla poslove i brakove, prijatelje i mesta stanovanja, večito noseći sa sobom onu zakrpu na srcu, koja je povremeno žuljala. Čula je da se Gabrijela udala za nekog nasilnika, kao da je opet doživljavala neku čudnu, zapisanu sudbinu njenih predaka, duboko utisnutu u genima univerzuma. Izgubile su svaki kontakt, odavno izmenjene adrese i nepostojeće brojeve telefona. Tama je prekrila njihovu plavozelenu dugu života. Sve do one ledene kišne noći pre dva dana.

Voz je usporavao, lagano ulazeći u stanicu malog banatskog gradića. Milena je čvrsto stegnula kaput oko sebe, silazeći na opusteli peron oronule železničke zgrade. Košava je probijala kroz debeli kaput, ledenim stiskom drobeći njeno srca sa štepovima. Prošavši kroz zgradu izašla je na ulicu i ugledala taksi vozilo. “Na groblje”, kratko je rekla vozaču.

Ispred kapale bilo je svega desetak ljudi. Znatiželjno su krišom zagledali visoku uspravnu ženu, zelenih očiju, u grombi kaputu. Vladala je čudna tišina. Nije bilo ni jecaja, ni žamora, ni pesme sveštenika. Milena je lagano prišla jednostavnom kovčegu od hrastovine, ispred koga je stajao krst sa imenom i prezimenom, godinom rođenja. I jedan mali sasušeni venac. Pored kovčega stajala je pogrbljena starica. Brišući suzne oči vlažnom marmicom, zagleda se u Milenu. “Eh, naša Gabrijela…”prozbori uz dubok uzdah. “Ubi je na kraju, onaj nasilnik. Greota. A bila je tako dobra, poštena. Umrla je sama, u bolnici, znate”. Zastade za trenutak, a onda znatiželjno upita: “Vi ste je poznavali?”. Milena spusti upaljenu sveću pored kovčega. Okrete se i bledog lica iskrivljeog od zatomnjenog bola, zagleda se u staricu. “Ja sam joj bila majka”.

Telefon je dugo zvonio dok Milena na kraju nije zgrabila slušalicu. Drhtavim prstima prislonila je zvučnik na uho predosećajući nesreću. “Halo?”. Iz slušalice se čulo tiho zujanje i nekakav čudan zvuk teškog disanja. “Halo, ko je to?”. Knedla u njenom grlu je postajala sve veća, preteći da je uguši”. Iznenada, jedva čujno, uspela je da sa druge strane razazna tugom prigušeni glas: “Rakun”.

Napolju je počeo da pada prvi sneg.