Terapijsko pisanje i samospoznaja

Šta je samospoznaja? Kako ona utiče na naš život? Samospoznaja u obliku razvijene samosvesti je sposobnost da se posveti pažnja svim aspektima vas samih i umeće da koristite mentalne i fizičke senzacije kako bi oblikovali svest o svetu koji vas okružuje, kao i unutrašnjem mentalnom i fizičkom svetu nas samih. To je:

sposobnost da koristite senzorne kapacitete kao što su vid, sluh i dodir kako bi dobili tačne informacije o spoljnom svetu;
da koristite osećanja kao što su žeđ, glad, mučnina, vrtoglavica i fizički bol da biste dobili tačne informacije o stanju vašeg tela i onome što mu je potrebno;
da koristite memoriju za skladištenje i pružanje pristupa informacijama iz prošlog iskustva;
da koristite svoj registar istine za otkrivanje laži i drugih dezinformacija;
da koristite intuiciju da biste je „slušali“ i bili u kontaktu sa „velikom slikom“ života u celini;
da koristite savest koja će vam omogućite da donosite i delujete po onim teškim moralnim odlukama koje, na primer, mogu zahtevati da delujete protiv društvenih konvencija ili zakona;
da koristite osećaje poput straha, sreće, emocionalne boli, radosti, besa, zadovoljstva, tuge, seksualnosti i ogromnog broja drugih da vam govore šta se dešava sa vama u bilo kojoj situaciji i daju vam da snagu da se ponašate na odgovarajući način u i u pravovreme;
i da koristte intelekt za sticanje, tumačenje, analizu i procenu informacija iz ovih i drugih izvora, kao što je pisani materijal.

Samosvest je sposobnost da se sintetišu svi unosi iz ovih i drugih izvora kako bi se u bilo kojoj situaciji iskristalisala odgovarajuće opcije ponašanja.

Dezintegrisati ili rangirati ove međusobno povezane komponente samosvesti (na primer, smatrati ‘mišljenje’ nekako razdvojenim i superiornim u odnosu na ‘osećaj’) ili ih smatrati sukobima jedni s drugima, to znači da se ceni svaka funkcija kao vitalni deo celine, čak i ako privremena neodlučnost prethodi integrisanom osećaju kako postupiti.

NAPIŠI SEBE

Ljudi koji pišu o sebI su mnogo srećniji, manje anksiozni, manje depresivni i fizički su zdraviji.

POGLEDAJ RADIONICE

Programi i detinjstvo

Um je genetski programiran kao celovita celina, a ne konfliktni skup komponenti, ali se lako oštećuje tako da jedan deo njegovog kapaciteta dominira ili suzbija druge. Stalno uništavanje iz sposobnosti detinjstva da obratimo pažnju na sve to, a naročito naša osećanja, progresivno uništava urođenu sposobnost da postanemo samosvesni.

Šta uzrokuje ovu štetu? Strah. I šta čini um da reaguje sa terorom i na taj način narušava sve druge funkcije istovremeno? Nasilje. A posebno neumoljivi napad nevidljivog nasilja i krajnje nevidljivog nasilje koje je deci naneto tokom celog detinjstva.

Ako želite da znate koliko je ozbiljna ova šteta, razmislite o nekoliko jednostavnih pitanja: Da li ikada radite ono što vam kažu drugi? Zašto? Da li znate kako stajati u savršenom stavu prema sebi i drugima(i možete li to učiniti)? Znate li koja hrana vas čini zdravim (i jedete li je)? Da li namerno plašite decu da bi ih naterali da rade ono što želite? Zašto verujete da je ovo funkcionalno? I da li se osećate mirno i snažno u stanju da se nosite sa bilo kojom situacijom, uključujući predstojeću pretnju ljudskog izumiranja (ili više volite da se zavarate da se to ne događa)?

Samospoznaja takođe omogućava pojedincu da daje prioritet, ali ne i da „zaboravi“. Na primer, ako neko povredi nogu dok izbegava opasnu situaciju, on će morati da da prednost prvenstvu bekstva od povrede. Ali, čim okolnosti to dozvole, samosvesni pojedinac prestaće da radi sve drugo kako bi namerno obratio pažnju na povredu, posebno fokusirajući se na bol i, ako je potrebno, primenjujući odgovarajući tretman prve pomoći. Zašto?

Sve komunikacije, bilo u obliku osećaja kao što su strah i bes, fizičkih simptoma kao što su mučnina i bol, i senzornih signala poput zvukova i mirisa, dizajnirane su tako da vašem umu daju informacije o onome što se događa, ali ove informacije mogu biti kompletne i korisne ako posvećujete pažnju ovoj ili ovoj pojavi. Na primer, kod fizičke boli, bol je dizajniran da privuče vašu pažnju i, ako fokusirate pažnju na bol, a ne da strahujete da potisnete svoju svest o tome (na primer, odvlačenjem pažnje od sebe ili uzimanjem lekova protiv bolova) što su nasnaučili i terorisali da radimo kao deca, tada će vaše telo biti u optimalnom režimu za reagovanje na bol i šta ona signalizira, uz odgovarajuću kratkoročnu i dugoročnu strategiju isceljenja.

Vaša pažnja je vitalni sastojak vašeg isceljenja: prvo, jer optimizira sposobnost vašeg tela da prepozna i efikasno primenjuje jedinstveno odgovarajuću strategiju isceljenja za ovu okolnost, i drugo, jer vam govori šta treba da radite i šta trebate da promenite (ako ništa drugo), i kratkoročno i dugoročno, ako želimo da dođem do potpunog izlečenja.

Bol i strah

Ako usredsredite pažnju na bol, ona će praktično uvek biti i podnošljiva i kratkotrajna. Jednom kada bude obratio pažnju na vaš problem, vaš imuni sistem će automatski početi da utišava bol. Bez pažnje nikada neće doći do potpunog izlečenja. Još gore, vaše telo će skladištiti bolest ili povrede čiji je bol simptom i to će se stalno ili više pojavljivati tokom života, što će rezultirati hroničnim padom zdravlja, kao i intenzivnijim i dugotrajnim bolovima koji zahtevaju bol, češća i sve jača odvraćanja pažnje i lekovi koji ga suzbijaju, kako rastete, uprkos činjenici da je ljudski organizam u starosti tako snažan (čak i ako je drugačije) kao i mladost.

Svrha emocionalne boli je ista kao i fizička bol: da privuče vašu pažnju. Ali ako se emocionalna bol ne oseti u to vreme (tj. Strah koji je potisnut), vratiće se kasnije kako bi bio veći i jači. Ili će nas prerano ubiti.

Ukratko, kao što će pojedinac usled straha (svesno ili nesvesno) potisnuti svoju svest o fizičkom i emocionalnom bolu, takođe će zbog straha (i sve više automatski i nesvesno) potisnuti svoju svest o svim aspektima svog uma.

Stoga, ako želite da steknete Samospoznaju koja je vaše pravo od rođenja, moraćete da obratite pažnju na (to jest, da provedete vreme osećajući) strah koga nesvesno potiskujete. Terapijsko pisanje je odličan meotd smaopomoći da ovo osvestite i nosiste se sa uspešno sa ovim emotivnim problemima.
Kako ovo radite? Kratki odgovor je sledeći: Ako se u određenoj situaciji osećate prestrašeno, pokušajte se svesno usredsrediti na osećaj svog straha onoliko dugo koliko možete, pre nego što na njega reagujete. Kada ga zapišete već ste učinili ogroman korak napred.

Brojne vežbe terapijskog pisanja osmišljene upravo da komunicirate sasvjim unutrašnjim bićem, prepoznajete loše misli i emocije i egfikasno se nosite sa njima. Ova metoda psihološke samopomoći je nežna i postepeno vas vodi ka isceljenju duše i tela i razvoju istinske samospoznaje ko smo i kuda idemo. I to je dovoljno za početak, zar ne?

Prati sajt

26. novembra 2022.26. novembra 2022.

Pisanje i traganje za smislom

PONEKADA se čini da život jednostavno nema smisla. Loše stvari se dešavaju dobrim ljudima, a dobre stvari se dešavaju ljudima koji izgleda da ih ne zaslužuju. Svi naši fokusirani i neprekidni napori na jednoj stvari mogu propasti, ali nešto za šta smo jedva radili izgleda kao da magično pada s neba pravo u naše krilo. Nemoćno stojimo po strani dok nam deca pate od reči i ruku nasilnika u školi, naši najmiliji obolevaju od raka ili nam nestaju poslovi. I pitamo se zašto?

Verujem da svi životni događaji imaju značenje, čak i kada izgledaju nasumično i besmisleno, i da nam kreativni činovi, poput pisanja terapuetskog dnevnika ili odabranih terapijskih vežbi mogu pomoći da otkrijemo ličnu vrednost svakog iskustva. Kažem „lična vrednost“ jer svako od nas ima nešto drugačije da nauči ili oduzme iz svega što nam se dešava u životu.

Veoma je teško shvatiti stvari dok smo usred posebno bolnog iskustva, a sve što možemo da uradimo je da pišemo o tome šta osećamo, mislimo i radimo. Ali – i to je ključno – ako smo kroz pisanje zabeležili svoje unutrašnje percepcije i iskrene istine dok smo se kretali kroz ove događaje, ne samo da ćemo izići netaknutiji i zdraviji, već ćemo posedovati kovčeg sa blagom punog vrednih uvida i darova da bismo se mogli okrenuti i ponuditi drugima.

U kasnim četrdesetim ivot mi se raspao na komadiće – razvod, a kasnije infarkt oka, preokrenuli su mi život naglavačke. Moja porodica se nikada nije u potpunosti oporavila i na kraju se raspala pod stresom. Tada nisam mogao da razumem šta mi se dešava, niti zašto se to dešava. Dok sam se borio da se oporavim, pao sam u mračnu depresiju (da li postoji neka druga vrsta?) koja je trajala dve godine. Tokom ovog perioda, nastavio sam da pišem. Možda ne tako redovno kao ranije, ali sam pisao o događajima kako su se desili, svojim osećanjima, strahovima, beležeći sve to što sam iskrenije mogao. Iako sam sebe smatrao nezrelim i idiotskim što provodim toliko vremena plačući i cvileći na stranicama svog dnevnika, nastavio sam da se okrećem tome kao načinu pronalaženja smisla.

Kasnije sam mogao da se vratim na ono što sam napisao i da vidim zajedničke niti protkane kroz obrasce svega što se dogodilo. Kroz pisanje, a kasnije i čitanje, osnažio sam se da razumem šta sam stekao kroz svoja iskustva: povećanu toleranciju i saosećanje prema drugima, otvoren um za tuđa mišljenja i stavove, i širu perspektivu života uopšte. Na kraju, izrastao sam u prošireni osećaj sopstvene duhovnosti i svrhe u životu.

Ono što je bila katastrofa postalo je značajan poklon. Sa ili bez pisanja, rastemo iz naših životnih iskustava. Pisanjem povećavamo našu sposobnost pristupa sopstvenoj unutrašnjoj mudrosti i snazi. Dajemo sebi dar razumevanja.

Zašto je važno da napišeš i pišeš sebe. Otvori svoja vrata dobrom životu i podeli to sa drugima. Smisao onda dolazi sam od sebe.

Prati moj sajt

12. jula 2022.12. marta 2023.

Pisanje i moć katarze

Ako čitate ovo, verovatno je da imate iskustva sa pisanjem dnevnika ili vas barem privlači ideja da redovno pišete. Možda već redovno vodite dnevnik i tražite svežu inspiraciju. Možda ste pisac beletristike ili publicistike koji ne vodi lični dnevnik, ali misli da bi to moglo biti od koristi. Ili van se jedostanvo pisanje sviđa kao metod zapisivanja sopsotvenih misli i emocija.

Ovde na scenu stupa pisanje kao terapija. I za tako nešto u opšte ne morate da budete ili imate ambiciju da budete profesionalni pisac.

Dakle, mislio sam da bi moglo biti od pomoći pogledati sve razloge za pisanje svakodnevno – ili što je više moguće svakodnevno. I ne samo da pišemo u naš lični dnevnik, već da napravimo korak dalje i koristimo ih da rastemo kao ljudska bića i efikasno rešavamo životne probleme

Budite sami sebi terapeut

Pisanje kao terapija je efikasan alato samopomoći za lični rast i razvoj, kao i regulaciju stresa i rešavanje životnih problema. Oslobodite se anskioznosti, strahova, depresije.POGLEDAJ RADIONICE

Glavni razlog za pisanje: Katarza

Možda je najočiglednija korist od vođenja ličnog dnevnika katarza. Reč „katarza“ potiče iz grčkog jezika i znači očistiti ili očistiti. U psihoterapiji, katarza se odnosi na proces svesnog doživljavanja dubokih emocija koje su prethodno bile potisnute, čime se pomeraju na površinu i dozvoljavaju im da izađu. Koristim termin u ovom smislu emocionalnog čišćenja ili raščišćavanja — oslobađanja nagomilane emocionalne energije kroz doživljavanje i izražavanje emocija.

Kada pišete za sebe, i samo za sebe kroz vežbe terapijskog pisanja, dozvoljavate sebi da izrazite osećanja i misli koje možda ne želite ili se ne usuđujete da kažete bilo kome drugom. Možete pisati o stvarima koje mrzite da priznate čak i sebi, kao što su: „Ne volim baš mnogo da budem roditelj“, ili „ponekad dovodim u pitanje svoj brak“ ili „Želim da pobegnem“.

Pisanje svojih osećanja vam omogućava da ih iznesete (iako privatno) i tako, umesto da potiskujete ta osećanja u sebe, začepljujući svoje emocionalno biće nagomilanim frustracijama, strahovima i sumnjama, vi ih priznajete. I na taj način poštujete sebe. Priznajete i dopuštate ovim osećanjima da se u potpunosti razviju.

Možete izabrati da se zaista udubite u strah, na primer, da ga osetite u potpunosti, da pišete o njemu i da otkrijete njegov izvor. Možda ćete otkriti, na primer, da vaš strah od susreta sa strancima ima čvrstu osnovu prethodnog iskustva, i nije tako „blesav“ kako ste procenili da jeste. Priznavanje i poštovanje tog straha može vam onda omogućiti da nastavite sa akcijom koja osigurava veću emocionalnu ili fizičku sigurnost u vašem životu.

S druge strane, kroz pisanje o strahu možete otkriti da se sam strah rastvara na jasnom svetlu dana. Samo iznošenje toga na videlo kroz čin pisanja ponekad je sve što treba da se uradi da bi se vaš emocionalni prostor dovoljno očistio da biste na neki način krenuli napred u svom redovnom pisanju ili životu.

Kada pišete iskreno i bezrezervno, ne samo o događajima u svom životu, već i o svojim osećanjima, rasteretite se emocija koje vas obuzimaju i sprečavaju da postignete ono što želite da postignete ili da budete osoba kakva biste stvarno volim da budem.

Čak i ako ne radite ništa drugo sa svojim pisanjem, već pišete svoja iskrena osećanja, iskusićete prednosti katarze: čišćenje, osećaj pročišćenja i olakšanja.

Kako ste doživeli katarzu kroz pisanje?

23. oktobra 2021.23. oktobra 2021.

Slepi časovničar

Kako je glupa i apsurdna situacija kada se sopstveno telo okrene protiv tebe. Pukao me tromb u levom oku, izgubio sam vid, i još povrh svega toga moje oko neprestano pravi nova ožiljna tkiva čime pravi samo još goru situaciju. Očna voidca sada ne može prirodno da otiče i očni pritisak mi drastično skače i pored svih laserskih operacija i terapija kapima da se on spusti. Ispada da će me ova automatska reakcija imunog sistema uništiti, pre svega totalno vid a možda i gubitak kompletnog oka.

Kako je to glupo i apsurdno! Ne možeš telu, koji se ponaša kao slepi časovničar dokazati suprotno. Ne možeš mu izdati komandu da prestane. Ne možeš komunicirati sa njim. On uporno radi po svom, sve do konačne katastrofe. Umesto da te leči i neguje, ono te uništava. Kao samoubica. Gluv za svu komunikaciju i promenu, postaje tvoj ljuti neprijatelj.

Ja ga zovem slepi časovničar.

Šta čovek da radi u takvoj situaciji? Medicina je uglavnom nemoćna pred tim fenomenom. Za autoimune bolesti kao što su kancer, multipl skleroza, artirtis, kolitis i mnoge druge, tvoje telo i um postaju tvoji dželati. Praktično medicina leči samo simptome, a ne uzrok. Uzrok, odnosno tromb i neovaskularni glaukom kao posledica se već u mom slučaju desio. Ali medicina ne može da natera telo da prestane sa neovaskularizacijom, jer kako laser uništi novo tkivo, tako organizam ponovo napravi novo. Slepi časovničar je jači od života i očito ne mari za medicinu. Kao glupa bomba koju ne možeš da isključiš i koja radi po svom sve dok te ne raznese u komade. Ne može da se deaktivira. „The ship will explode in T minus five minutes“. Život mi se pretvorio u finalnu scenu iz Aliena. Da li ću, kao Ripli, uspeti da napustim brod u zadnjem trenutku?

Cilj mi je sada da što duže sačuvam desno oko, oštećeno glaukomom. Da li je slepi časovničar odlučio da mi zagorča poslednju fazu života, starost? Dosta sam čitao, a nešto i probao, o alternativnoj mecicini i takvim metodama lečenja. I to mi se sve više gadi. Puno je šarlatana, gurua, šamana, magova i prevaranata koji svi lupetaju jedno te isto: 100gr istočnjačke filozofije, 200gr popularne psihologija i Frojda, 100gr opštih mesta iz religije i filozofije i eto – FORMULA MAGIČNOG LEKA PROTIV SVIH BOLESTI. I lepo žive od nesreće drugih ljudi. Uključujući i doktore i razne terapeute i njima slične. Samo im je cilj da uzmu lovu. Kad te nešto ovako zadesi shvatiš da nemaš prijatelja, svi gledaju svoju guzicu, uključujući i rođena deca. Valjda je to normalno, rodiš se i umreš sam, to valja prihvatiti. I pustiti da ode, jer je to prosto tako, lepo su stari fillzofi i mogi pametni ljudi govorili o tome, samo što niko ništa ne čita i nerazume. Od tome sam više naučio od mog psa Mede nego od drugih ljudi.

Umiranje na rate

Hvataju me panični strahovi da cu umreti… Stalno osluškujem svaku promenu i najmanje grebanje ili neprijatnost u desnom oku i mislim da je tu kraj, da ću oslepeti….bojim se i da ga pipnem i stalno proveravam da mi nešto nije upalo, da nije crveno, pogotovo jer je počelo da krmelja pa mi doktorka dala antibiotik i za to oko. Upao sam u tu petlju straha i jedva se borim. Perem ruke non stop i ispiram oči fiziološkim rastvorom i sterilnom gazom brišem krmelje i bojim se da ne pogrešim nešto i ne napravim još veće sranje…i sve tako u krug. Odvratno. Strah je čudesan i odvratan najgori neprijatelj. I sada se tresem od straha dok ovo pišem. Noktima se držim za zdrav razum.

Najgore je što ova bolest nema lek, nema rešenje, nema neki kraj….Probudio sam se jedno martovsko jutro i nisam video na levo oko. Magla totalna, sve se desilo bez bola, bez najave, bez simptoma u toku noći. U snu sam se razboleo. Prespavao bolest. Podmuklo me udarila bez najave. Kakav je to šok bio. Užas. Strahota. Prvo sam mislio da ima neke veze sa glaukomom, sve dok mi doktor nije rekao da je to infarkt oka, i da sam imao sreće što je udario tu, a ne na srce ili mozak. Ne znam da li je to uteha, da se smejem ili da plačem. Żivot mi se okrenuo i promenio preko noći. Teže čitam, manje radim, nervozan sam, nestabilan, zabrinut za prihode i posao, zdravlje…sve se istumbalo. Ponovo se suočavam sa kompletnom reorganizacijo, života, kao pre 8 godina kad sam se razveo. Taman sam se poslednjih 5 goidna stabilizovao i počeo da uživam u životu kako sam oduvek želeo, kad….ćorak. Časovničar neće da me ostavi na miru. On radi svoje, gluv, nem i slep za sve oko sebe. Otkucava svoje, radi po svom, po nekoj svojoj šemi. I ne možeš mu ništa? Ključeve za njegov rad izgleda niko nema.

Sami si sebi i otrov i lek

I tada shvatiš da je Univrzum potpuno ravodušan prem tvojoj sudbini. Sami si došao na ovaj svet a da te niko ništa nije pitao, neko vreme si tabanao po ovoj planeti i onda ćeš s nje otići a da te opet niko ništa ne pita. Zato je važno da shvatiš da je sve prolazno i da ti ostaje samo da živiš ovde i sada, punin olućima. I nije važno koliko živiš već kako. Tu je negde ključ naše sudbine.

Sanjao sam preksinoć da sam progledao kristalno jasno i čisto na bolesno oko. Bio sam oduševljen. A onda sam se probudio i trebalo mi je vremena da se vratim u stvarnost. Slepi časovničar radi svoje. Neumorno.

Naše telo je krhko, podložno habanju, troši se i stari. Ćelije umiru i ne obnavljaju se. Imuni sistem često ume da pogreši. Preskoči neki program, pošalješ mu štetnu informacij iz mozga, ne može da otrpi pritisak biohemije usled mnoštva loših informacija, stresa i trauma i lažnih uzbuna. I onda se okrene protiv tebe.

Slepi časovničar je prvo počeo da greši sa glaukomom, pre deset godina. Počeo je da uništava očne nerve i nije preduzimao ništa da to spreči i preokrene u korist mene, mog tela, pa i njega u krajnjoj liniji. Podmuklo i tupavo. Kad sam primetio da se nešto događa već je bilo kasno. Bolest je uznapredovala. Ostalo mi je samo da je usporavam koliko god mogu. Jer kao autoimuna degenerativna bolest za nju medicina nema lek niti zna uzrok. A onda infarkt levog oka, opet podmuklo i bez najave i simtpoma. I opet oči: očigledno časovničar ima nešto protiv mojih očiju. Możda ih mrzi. Ili mu je to slaba tačka. U svakom slučaju od njega se ništa ne može saznati. Gluv, slep i nem za komunikaciju. Ne možeš mu prići niti uticati na bilo koji način. A on treba da ti bude glavni prijatelj i zaštitnik. Sistem koji obezbeđuje preživljavanje bića. A on sve radi suprotno i uništava ga. Kao da je aktiviran sistem za samouništenje. „The ship will detonate in T minus five minutes. Ripley, gde si sada“?

Petlja ludila

Jutros uhvatim sebe kako mi se život pretvorio u svakodnevno gutanje šake lekova i trpanje gomile kapi u oči, a bez nekog vidljivog rezultata i svetla na kraju tunela. Ta ideja da ovoj agoniji nema kraja osim da mi valjda izvade oko i tako me reše bede, čini me očajnim ali i rešen da se pomirim sa sudbinom ako je to jedino rešenje. Barem da se rešim bola i neprijatnosti. Tešim se da će mi ostati ovo drugo što je duže moguće. Poptuni bedak. A do juče sam sasvim ok. Ovih poslednjih 5 god sam se baš lepo organizovao. Onaj prevarant Čopra kaže da većina ljudi poslednjih 10 god života provede u agoniji od kojekakvih bolesti. Srećnici su oni koji umru brzo i bez bola. Najbilje u snu. Jebeš takvu sreću. Ili treba da je oberučke prihvatim?

I onda sam shvatio koliko mi pisanje kao terpaija pomaže. Da konuniciriam sam sa sobom i uzmem svoj život u svoje ruke. Danas sam rešio da max pojačam podršku samom sebi u vidu dobre kvalitetnene balansirane ishrane, redovnog vežbanja u vidu svakodnevnih dugačkih šetnji, dobrog spavanja i odmaranja, kao i aktivne intelektualne i duhovne vežbe u obliku čitanja i meditativnih razgovora i pisanja sa samim sobom. To relaksira i daje snagu dok tražim način da dodjem do slepog časovničara. Jer je očigledno da medicina tu slabo šta može da trajno reši. Danas sam gledao još neke intervencije hiruške koje su na raspologanju i sve su ili invazivne ili privremene ili slabo efikasne za moju situaciju. Kao kad igraš ruletnu kazinu, tako se osećam. Samo što se ovde kockam u svoj źivot. A ja ne volim da se kockam.

Naučite da volite sebe. Pričajte sa sobom, postanite sebi najbolji prijatelj. Autoimune bolesti očigledno nastaju u glavi i odatle treba i da odu. Terapeutsko pisanje je dobar način da započnete ove isceljiteljske procese. A dokle ćemo stići… videćemo.

The ship will detonate in T minus 5 minutes. Časovnik odbrojava. Počnite na vreme.

3. oktobra 2021.31. jula 2022.

Negativni rečnik i sudbina

Iako na prvi pogled izgleda banalno, reči koje svakodnevno izgovaramo u ogromnoj meri mogu da odrede kvalitet našeg života. Naročito one negativne reči i fraze koje su nam se neprimetno uvukle u svakodnevni govor.Pazi šta misliš, jer misli postaju reči.Pazi šta govoriš, jer reči postaju dela.

Pazi šta radiš, jer dela postaju navike.

Pazi na navike, jer one ti određuju narav.

Pazi na svoju narav, jer ona ti postaje sudbina.

Ne mislim da čovek treba da živi po modelu pozitivnih afirmacija, niti je to moguće. U terapijskom pisanju, u radu sa klijentima, veliku pažnju posvećujem osvešćivanju njihovog sopstvenog rečinka, u kome se kriju brojni obrasci negativnog mišljenja, iracionalnih uverenja i loših emocija, koje čine život nepodnošljivim kavezom sopstvenih misli.

Prepoznavanje i promena negativnog rečnika i misli, predstavlja prvi i najznačajniji korak u promeni našeg mentalnog sklopa, emocija i važan korak u rešavanju svakodnenvih životnih problema.

Izbegavajte upotrebu negativnog rečnika.

Pisanje u različitim tehnikama (asocijativno pisanje, dnevnik, automatsko pisanje, osnovna četorodnevna vežba) je dobar način da otkrijete i
promenite obrasce upotrebe negativnih reči u vašem razmišljanju. Za početak, prestanite da koristite reči kao što su “neću i ne mogu”. Ako dozvolite negativnim mislima da rastu i bujaju u vašem umu, one će uticati na to kako ćete reagovati u raznim situacijama, što će dovesti do negativnih rezultata. Pokušajte svesno da zamenite ove reči rečima kao što su “hoću i mogu”.

Prihvatite situaciju da svako povremeno greši, ali se potrudite da to sagledate kao priliku da nešto naučite iz iskustva, kako bi ste bili bolji sledeći put. Napravite listu negativnih reči koje uobičajeno koristite, kao što su “uvek” ili “nikada”, “strašno i užasno”, “moram”. To su primeri grešaka crno-belog načina mišljenja. Onda razvijte uravnoteženiju perspektivu i način govora kao na primer “većinu vremena, ponekad, ili ne tako često”.

Zapišite ove opcije i počnite da primećujete kada koristite ove reči u razgovoru i pisanju. Podsetite sebe u trenutku govora da koristite uravnotežene reči, ili reči sa umerenim značenjem, koje vas neće voditi u situacije ili/ili, i slične.

Vremenom, primetićete značajnu promenu u vidu poizitivnijih emocija, realnijem pogledu na svet oko sebe, što dovodi do smanjenja stresa i bolje razimevanja sopstvenih emocija i ponašanja, a samim tim i do kvalitetnijeg modela života.

Ako vam je potrebna podrška i pomoć pridružite nam se na individualnim i grupnim radionicama terapijskog pisanja. Tu ćete naučiti kako da ove tehnike sprovodite brzo i lako i kako da vam terapijsko pisanje postane najbolji lični terapeut.