Ono što prećutkujem ne nestaje – samo menja oblik
Postoje stvari koje nikada ne izgovorimo naglas.
Ne zato što ne znamo kako.
Nego zato što negde duboko verujemo da bi, ako ih izgovorimo – postale stvarne.
Pa ih sklanjamo.
U tišinu.
U svakodnevicu.
U „nije ništa“.
Naučimo da funkcionišemo preko njih.
Da se smejemo dok nas nešto iznutra steže.
Da pričamo o nebitnim stvarima, dok one važne stoje negde iza grla, kao rečenica koja nikada nije završena.
I spolja – sve izgleda u redu.
Ali telo zna.
Zna kroz napetost u stomaku.
Kroz nemir koji se pojavi bez jasnog razloga.
Kroz trenutke kada legneš i odjednom osetiš – nešto tu postoji. Nešto što nisi rekao. Nešto što nisi pustio da postoji.
Istina je jednostavna, ali neprijatna:
ono što prećutkuješ ne nestaje.
Samo menja oblik.
Postaje težina.
Postaje umor.
Postaje tiha pozadina svakog dana.
I vremenom, prestaneš da razlikuješ šta je „normalno“, a šta je zapravo samo – navika na potisnuto.
Možda si nekada pokušao da kažeš.
Možda si i počeo.
Ali si stao na pola, jer si procenio da je lakše da ostane neizrečeno nego da bude pogrešno shvaćeno.
I to ima smisla.
Jer biti iskren – nije uvek bezbedno.
Ali nositi neizrečeno – uvek ima cenu.
Zato pisanje postoji kao prostor između ta dva sveta.
Ne moraš nikome da objašnjavaš.
Ne moraš da budeš jasan.
Ne moraš čak ni da znaš tačno šta osećaš.
Dovoljno je da počneš.
Jer kada napišeš ono što nikada nisi rekao –
ne rešavaš sve.
Ali prvi put prestaješ da bežiš od sebe.
I to je početak.
Ako osećaš da u tebi postoji nešto što dugo stoji neizrečeno,
i želiš da naučiš kako da kroz pisanje napraviš prostor za to –
na mojim radionicama kreativnog i terapijskog pisanja radimo upravo to.
Ne tražimo savršene rečenice.
Tražimo iskrene.
I često, to je jedino mesto gde sve konačno počne da dolazi na svoje mesto.