Razum i strast: Deset svetova

Vreme čitanja: 3 minuta

Jedan od modela na koje se oslanjam u radu sa klijentima u terapijskom pisanju jeste i ideja o deset svetova. A to je ideja o konfliktu između intelekta i emocija, razum i strast, o jednoj vrsti rata kroz koji mi stalno prolazimo i koji je najčešće uzrok naših brojnih životnih problema.

Ovih deset svetova su zapravo deset različitih stanja svesti koje proživljavamo u isto vreme. Oni su prisutni svi zajedno kao deset sastojaka u čorbi života. Ali, u svakom datom trenutku, u zavisnosti od toga šta mislimo ili radimo, ili od onoga što se događa oko nas, doživljavaćemo jedno od tih stanja kao dominantno. Ono će odskočiti u prvi plan naše svesti, i zaseniće druge, ali samo nakratko. Ta stanja se smenjuju jedno za drugim mnogo puta dnevno (čak i dok spavamo). Zovu se pakao, glad, instinkt, buđenje, ljutnja, smirenost, ushićenost, učenje, ostvarenost, pomaganje. Šta ih karakteriše?

Pakao

Kada god nam se desi nešto užasno, ili samo neprijatno, postajemo uznemireni ili rastrojeni. Svaka anksioznost, depresija, strah, ili neki drugi nemir ume da bude paklen. Bolesti, kao što su hronična depresija ili bipolarno stanje (manična depresija) takođe su paklene. Isto je i sa šefom iz pakla, paklenim brakom, paklenim izlaskom u dvoje. Ljudi koje izjeda mržnja nalaze se u paklu. Kad god osetimo bol ili patnju, u paklu smo. To je najgore stanje u kome se možemo naći, podjednako daleko od razuma i strasti.

Glad

Ovde se ne radi o fizičkom apetitu već o žudnji. Ljudi koji su opsednuti žudnjom (željom) imaju tu glad, kao što je imaju ljudi koji su zavisni od alkohola, droge ili nečeg drugog. Mnogi debeli ljudi osećaju strašnu glad – bilo za smislom, svrhom, ljubavlju, ili nežnošću u svojim životima – koju nastoje da zadovolje hranom, ali u tome ne uspevaju. Oni stalno jedu, ali ostaju gladni. Te vrste gladi su ekstremne (i neprirodne) strasti.
Instinkt. To su naši animalni apetiti i porivi, koji su prirođeni našem telu. Normalne potrebe za vazduhom, hranom, pićem, skloništem, seksom, ljubavlju, sve su one instinktivne. One se ne uče. Ovi apetiti su normalne (i prirodne) strasti.

Ljutnja

Ona ima mnogo veće značenje nego “gubljenje strpljenja”. Neki ljudi uvek izgledaju besno, dok su drugi ponekad zlovoljni. Opet, neke druge iritira određeni stimulans, bio to auto alarm na ulici ili neprijatan miris parfema. Treći izgledaju kao da seu neprekidno u nekom agresivnom pohodu i propovedaju svoju stvar, kakva god ona bila. Četvrti uvek nešto dokazuju ili su hiper kritični. Peti su arogantni ili sadistički nastrojeni. Takva ljutnja je nerazumna i prenaglašena strast.

Smirenost.

To je spokojno stanje u kome je naš um bezbrižan, kao mirna ovršina vode po savršenom mirnom danu.Smireno mentačno stanje se često ostvaruje poslenapornog fizičkog trošenja, ili posle obilnog obroka, tokom meditacije, sanjarenja ili neke faze sna. Ništa ns neuzmenirava niti koga uznemiravamo. Smirenost je neutralnost: podjednako odsustvo strasti i razuma.

Ushićenost

To je stanje iznenadne sreće ii čak ekstaze. Možda ste doživeli povišicu ili se unapređeni. Doživeli lini preobražaj ili ste jednostavno kupili kuću iz snova. Možda ste je zaprosili i ona je rekla “da” ili vas je možda on zaprosio a vi ste rekli “da”. Možda je vaš tim dobio važnu utakmicu. Nikada se ne osećate bolje nego u oovm stanju, dokle god ono traje. To je najradosnije stanje no upravo bzbog toga ne može da potraje.

Učenje

U ovom stanju ispoljavate kognitivne veštine, vežbate svoje intelektualne mišiće. Možda učite novi jezi, novu koncepciju, novi muzički komad, novu igru. Bubate za ispit, istražjete za knjigu, pregledate veb. Što god naumili, vaš misleći um je u punoj brzini. Mi smo misleća bića.

Ostvarenost

Ostvarenos znači otkrivanje, kreativnost, domišljatost, povezanost. Šekspir je stvorio Magbeta, Bah je komponovao, Janštajn otkrio teoriju relativiteta, i sl. Ostvarenost je razum insipirisan kreativnom emocijom.
Pomaganje. Pomagačko stanje uma je u suštini davalačko. Roditelji, treneri, profesori, vetrogasci, svi su oni pomagači. Isto kao i proizvođači hrane ili knjiga. U suštini težimo da ništa ne tražimo zauzvrat, svrha jeste pomoći drguima da se potpuno probude. Oni su – i v ste – lampa koja drugima osvetljava put. Pomaganje je razum motivisan saosećanjem.

Buđenje

Mnogo ljudi hodaju i pričaju u snu. Nema onih koji u tom sanju mou i da voze, baem ne dugo. Što god možete a raditeu snu, još bolje možete da radite kad se budni (osim da spavate). Ostalih devet sveova su delimično probuđeno stanje uma; jedni više drugi manje. Svt potpune probuđenosti jeste stanje Budine svesti. To je jedino stanje u kome se čak i bol i patnja podnose sa lakoćom. Imuno je na pakao i najbolje stanje za život. Iništa vas ne sprečava da u njemu živite, osim ostalih stanja vašeg uma.

Svako od ostali stanja uma može da proizovede kako korisne tako i štetne posledice. To vrlo važno da imamo na umu. Dakle, pravi cilj ljudskih bića nije da se iskorene isećanja i uzdigne razum. Pravi cilj je da se kultivišu samo korisni aspekti svih mogućih stanja uma.

Terapijsko pisanje je jako koristan alat da se ostvari komunikacija sa ovih deset svetova. Da se oni upoznaju kroz unutrašnju misaonu i emotivnu komunikaciju sa sopstvenim bićem. Pisanje je izvanedan alat za ovaj poduhvat. Na taj način, koje god stanje da se manifestuje, sami ćete sebi biti vodič ka najboljen od svih svetova.

Pratite moj sajt

Slepi časovničar

Vreme čitanja: 5 minuta

Kako je glupa i apsurdna situacija kada se sopstveno telo okrene protiv tebe. Pukao me tromb u levom oku, izgubio sam vid, i još povrh svega toga moje oko neprestano pravi  nova ožiljna tkiva čime pravi samo još goru situaciju. Očna voidca sada ne može prirodno da otiče i očni pritisak mi drastično skače i pored svih laserskih operacija i terapija kapima da se on spusti. Ispada da će me ova automatska reakcija imunog sistema uništiti, pre svega totalno vid a možda i gubitak kompletnog oka.

Kako je to glupo i apsurdno! Ne možeš telu, koji se ponaša kao slepi časovničar dokazati suprotno. Ne možeš mu izdati komandu da prestane. Ne možeš komunicirati sa njim. On uporno radi po svom, sve do konačne katastrofe. Umesto da te leči i neguje, ono te uništava. Kao samoubica. Gluv za svu komunikaciju i promenu, postaje tvoj ljuti neprijatelj.

Ja ga zovem slepi časovničar.

Šta čovek da radi u takvoj situaciji? Medicina je uglavnom nemoćna pred tim fenomenom. Za autoimune bolesti kao što su kancer, multipl skleroza, artirtis, kolitis i mnoge druge, tvoje telo i um postaju tvoji dželati. Praktično medicina leči samo simptome, a ne uzrok. Uzrok, odnosno tromb i neovaskularni glaukom kao posledica se već u mom slučaju desio. Ali medicina ne može da natera telo da prestane sa neovaskularizacijom, jer kako laser uništi novo tkivo, tako organizam ponovo napravi novo. Slepi časovničar je jači od života i očito ne mari za medicinu. Kao glupa bomba koju ne možeš da isključiš i koja radi po svom sve dok te ne raznese u komade. Ne može da se deaktivira. „The ship will explode in T minus five minutes“. Život mi se pretvorio u finalnu scenu iz Aliena. Da li ću, kao Ripli, uspeti da napustim brod u zadnjem trenutku?

Cilj mi je sada da što duže sačuvam desno oko, oštećeno glaukomom. Da li je slepi časovničar odlučio da mi zagorča poslednju fazu života, starost? Dosta sam čitao, a nešto i probao, o alternativnoj mecicini i takvim metodama lečenja. I to mi se sve više gadi. Puno je šarlatana, gurua, šamana, magova i prevaranata koji svi lupetaju jedno te isto: 100gr istočnjačke filozofije, 200gr popularne psihologija i Frojda, 100gr opštih mesta iz religije i filozofije i eto – FORMULA MAGIČNOG LEKA PROTIV SVIH BOLESTI. I lepo žive od nesreće drugih ljudi. Uključujući i doktore i razne terapeute i njima slične. Samo im je cilj da uzmu lovu. Kad te nešto ovako zadesi shvatiš da nemaš prijatelja, svi gledaju svoju guzicu, uključujući i rođena deca. Valjda je to normalno, rodiš se i umreš sam, to valja prihvatiti. I pustiti da ode, jer je to prosto tako, lepo su stari fillzofi i mogi pametni ljudi govorili o tome, samo što niko ništa ne čita i nerazume. Od tome sam više naučio od mog psa Mede nego od drugih ljudi.

Umiranje na rate

Hvataju me panični strahovi da cu umreti… Stalno osluškujem svaku promenu i najmanje grebanje ili neprijatnost u desnom oku i mislim da je tu kraj, da ću oslepeti….bojim se i da ga pipnem i stalno proveravam da mi nešto nije upalo, da nije crveno, pogotovo jer je počelo da krmelja pa mi doktorka dala antibiotik i za to oko. Upao sam u tu petlju straha i jedva se borim. Perem ruke non stop i ispiram oči fiziološkim rastvorom i sterilnom gazom brišem krmelje i bojim se da ne pogrešim nešto i ne napravim još veće sranje…i sve tako u krug. Odvratno. Strah je čudesan i odvratan najgori neprijatelj. I sada se tresem od straha dok ovo pišem. Noktima se držim za zdrav razum. 

Najgore je što ova bolest nema lek, nema rešenje, nema neki kraj….Probudio sam se jedno martovsko jutro i nisam video na levo oko. Magla totalna, sve se desilo bez bola, bez najave, bez simptoma u toku noći. U snu sam se razboleo. Prespavao bolest. Podmuklo me udarila bez najave. Kakav je to šok bio. Užas. Strahota. Prvo sam mislio da ima neke veze sa glaukomom, sve dok mi doktor nije rekao da je to infarkt oka, i da sam imao sreće što je udario tu, a ne na srce ili mozak. Ne znam da li je to uteha, da se smejem ili da plačem.  Żivot mi se okrenuo i promenio preko noći. Teže čitam, manje radim, nervozan sam, nestabilan, zabrinut za prihode i posao,  zdravlje…sve se istumbalo. Ponovo se suočavam sa kompletnom reorganizacijo, života, kao pre 8 godina kad sam se razveo. Taman sam se poslednjih 5 goidna stabilizovao i počeo da uživam u životu kako sam oduvek želeo, kad….ćorak. Časovničar neće da me ostavi na miru. On radi svoje, gluv, nem i slep za sve oko sebe. Otkucava svoje, radi po svom, po nekoj svojoj šemi. I ne možeš mu ništa? Ključeve za njegov rad izgleda niko nema. 

Sami si sebi i otrov i lek

I tada shvatiš da je Univrzum potpuno ravodušan prem tvojoj sudbini. Sami si došao na ovaj svet a da te niko ništa nije pitao, neko vreme si tabanao po ovoj planeti i onda ćeš s nje otići a da te opet niko ništa ne pita. Zato je važno da shvatiš da je sve prolazno i da ti ostaje samo da živiš ovde i sada, punin olućima. I nije važno koliko živiš već kako. Tu je negde ključ naše sudbine.

Sanjao sam preksinoć da sam progledao kristalno jasno i čisto na bolesno oko. Bio sam oduševljen. A onda sam se probudio i trebalo mi je vremena da se vratim u stvarnost. Slepi časovničar radi svoje. Neumorno.

Naše telo je krhko, podložno habanju, troši se i stari. Ćelije umiru i ne obnavljaju se. Imuni sistem često ume da pogreši. Preskoči neki program, pošalješ mu štetnu informacij iz mozga, ne može da otrpi pritisak biohemije usled mnoštva loših informacija, stresa i trauma i lažnih uzbuna. I onda se okrene protiv tebe.

Slepi časovničar je prvo počeo da greši sa glaukomom, pre deset godina. Počeo je da uništava očne nerve i nije preduzimao ništa da to spreči i preokrene u korist mene, mog tela, pa i njega u krajnjoj liniji. Podmuklo i tupavo. Kad sam primetio da se nešto događa već je bilo kasno. Bolest je uznapredovala. Ostalo mi je samo da je usporavam koliko god mogu. Jer kao autoimuna degenerativna bolest za nju medicina nema lek niti zna uzrok. A onda infarkt levog oka, opet podmuklo i bez najave i simtpoma. I opet oči: očigledno časovničar ima nešto protiv mojih očiju. Możda ih mrzi. Ili mu je to slaba tačka. U svakom slučaju od njega se ništa ne može saznati. Gluv, slep i nem za komunikaciju. Ne možeš mu prići niti uticati na bilo koji način. A on treba da ti bude glavni prijatelj i zaštitnik. Sistem koji obezbeđuje preživljavanje bića. A on sve radi suprotno i uništava ga. Kao da je aktiviran sistem za samouništenje. „The ship will detonate in T minus five minutes. Ripley, gde si sada“?

Petlja ludila

Jutros uhvatim sebe kako mi se život pretvorio u svakodnevno gutanje šake lekova i trpanje gomile kapi u oči, a bez nekog vidljivog rezultata i svetla na kraju tunela. Ta ideja da ovoj agoniji nema kraja osim da mi valjda izvade oko i tako me reše bede, čini me očajnim ali i rešen da se pomirim sa sudbinom ako je to jedino rešenje. Barem da se rešim bola i neprijatnosti. Tešim se da će mi ostati ovo drugo što je duže moguće. Poptuni bedak. A do juče sam sasvim ok. Ovih poslednjih 5 god sam se baš lepo organizovao. Onaj prevarant Čopra kaže da većina ljudi poslednjih 10 god života provede u agoniji od kojekakvih bolesti. Srećnici su oni koji umru brzo i bez bola. Najbilje u snu. Jebeš takvu sreću. Ili treba da je oberučke prihvatim?

I onda sam shvatio koliko mi pisanje kao terpaija pomaže. Da konuniciriam sam sa sobom i uzmem svoj život u svoje ruke. Danas sam rešio da max pojačam podršku samom sebi u vidu dobre kvalitetnene balansirane ishrane, redovnog vežbanja u vidu svakodnevnih dugačkih šetnji, dobrog spavanja i odmaranja, kao i aktivne intelektualne i  duhovne vežbe u obliku čitanja i meditativnih razgovora i pisanja sa samim sobom. To relaksira i daje snagu dok tražim način da dodjem do slepog časovničara. Jer je očigledno da medicina tu slabo šta može da trajno reši. Danas sam gledao još neke intervencije hiruške koje su na raspologanju i sve su ili invazivne ili privremene ili slabo efikasne za moju situaciju. Kao kad igraš ruletnu kazinu, tako se osećam. Samo što se ovde kockam u svoj źivot. A ja ne volim da se kockam.

Naučite da volite sebe. Pričajte sa sobom, postanite sebi najbolji prijatelj. Autoimune bolesti očigledno nastaju u glavi i odatle treba i da odu. Terapeutsko pisanje je dobar način da započnete ove isceljiteljske procese. A dokle ćemo stići… videćemo.

The ship will detonate in T minus 5 minutes. Časovnik odbrojava. Počnite na vreme.


Negativni rečnik i sudbina

Vreme čitanja: 2 minuta

Iako na prvi pogled izgleda banalno, reči koje svakodnevno izgovaramo u ogromnoj meri mogu da odrede kvalitet našeg života. Naročito one negativne reči i fraze koje su nam se neprimetno uvukle u svakodnevni govor.Pazi šta misliš, jer misli postaju reči.Pazi šta govoriš, jer reči postaju dela.

Pazi šta radiš, jer dela postaju navike.

Pazi na navike, jer one ti određuju narav.

Pazi na svoju narav, jer ona ti postaje sudbina.

Ne mislim da čovek treba da živi po modelu pozitivnih afirmacija, niti je to moguće. U terapijskom pisanju, u radu sa klijentima, veliku pažnju posvećujem osvešćivanju njihovog sopstvenog rečinka, u kome se kriju brojni obrasci negativnog mišljenja, iracionalnih uverenja i loših emocija, koje čine život nepodnošljivim kavezom sopstvenih misli.

Prepoznavanje i promena negativnog rečnika i misli, predstavlja prvi i najznačajniji korak u promeni našeg mentalnog sklopa, emocija i važan korak u rešavanju svakodnenvih životnih problema.

Izbegavajte upotrebu negativnog rečnika.

Pisanje u različitim tehnikama (asocijativno pisanje, dnevnik, automatsko pisanje, osnovna četorodnevna vežba) je dobar način da otkrijete i
promenite obrasce upotrebe negativnih reči u vašem razmišljanju. Za početak, prestanite da koristite reči kao što su “neću i ne mogu”. Ako dozvolite negativnim mislima da rastu i bujaju u vašem umu, one će uticati na to kako ćete reagovati u raznim situacijama, što će dovesti do negativnih rezultata. Pokušajte svesno da zamenite ove reči rečima kao što su “hoću i mogu”.

Prihvatite situaciju da svako povremeno greši, ali se potrudite da to sagledate kao priliku da nešto naučite iz iskustva, kako bi ste bili bolji sledeći put. Napravite listu negativnih reči koje uobičajeno koristite, kao što su “uvek” ili “nikada”, “strašno i užasno”, “moram”. To su primeri grešaka crno-belog načina mišljenja. Onda razvijte uravnoteženiju perspektivu i način govora kao na primer “većinu vremena, ponekad, ili ne tako često”.

Zapišite ove opcije i počnite da primećujete kada koristite ove reči u razgovoru i pisanju. Podsetite sebe u trenutku govora da koristite uravnotežene reči, ili reči sa umerenim značenjem, koje vas neće voditi u situacije ili/ili, i slične.

Vremenom, primetićete značajnu promenu u vidu poizitivnijih emocija, realnijem pogledu na svet oko sebe, što dovodi do smanjenja stresa i bolje razimevanja sopstvenih emocija i ponašanja, a samim tim i do kvalitetnijeg modela života.

Ako vam je potrebna podrška i pomoć pridružite nam se na individualnim i grupnim radionicama terapijskog pisanja. Tu ćete naučiti kako da ove tehnike sprovodite brzo i lako i kako da vam terapijsko pisanje postane najbolji lični terapeut.


Uverenja oblikuju doživljaj sveta

Vreme čitanja: 2 minuta

Naša uverenja su mali mentalni programi koji oblikuju naš doživljaj sveta. Ova ideja je sadržana u onoj, na žalost često izlizanoj maksimi – “kakve su ti misli takav ti je život”. Upravljaju našim emocijama i ponašanjem a da toga često uopšte nismo svesni. Kroz terapijsko pisanje možemo steći dobar uvid u ove naše programe (dobre i loše), što nam daje moć da ih menjamo i upravljamo našim životom. Kako to funkcioniše?

Zamislite dva poštara kako zajedno šetaju ulicom. Jedan poštar voli pse. Poseduje mnogo pasa, ima dobre veštine u ophođenju sa psima i nosi pun džep psećih keksića za susrete sa psima na svojoj poštanskoj ruti. Drugog poštara ugrizli su svi psi u susedstvu; Ima iracionalan strah od pasa koje izgleda ne može da kontroliše i stalno se plaši da vidi pse na svojoj poštanskoj ruti.

Iznenada, nemački ovčar dolazi hodajući prema njima niz pločnik iz suprotnog smera. Prvi poštar poseže u džep po pseći keks da pozdravi čovekovog najboljeg prijatelja. Drugi čovek počinje da se znoji. Zenice očiju se šire, srce ubrzano kuca, disanje postaje ubrzano i plitko, a šake se stežu kako se uzbuđuje njegov simpatički nervni sistem. Pas, osećajući strah drugog čoveka, počinje da reži. Ako se ova dinamika nastavi sa na ovaj način, drugi poštar može da bude ugrižen od strane psa, čime ispunjava svoja očekivanja. Naši strahovi postaju samoispunjavajuće proročanstvo koje stvara predvidljive i ponavljajuće cikluse sukoba u našem životu.

Ovde vidimo dobar primer  različitih vrsta uverenja na delu. Jedan poštar vidi čovekovog najboljeg prijatelja, a drugi opakog ubicu. Posmatrajući potpuno istog psa u isto vreme, obojica opažaju sasvim drugačiju situaciju. Pas bi mogao da maše repom repom uz isplažen jezik, ali ako osoba veruje da su psi opasni, tada će zanemariti informacije koje su u suprotnosti sa njihovim sistemom verovanja i zapravo promeniti svoju percepciju situacije tako da odražava njihov sistem verovanja . Tako naša uverenja i strahovi zapravo menjaju našu percepciju stvarnosti.

Dalje, priroda njihove percepcije utiče na njihove svesne i nesvesne reakcije koje zatim utiču na situaciju da bi stvorile ishod koji se ponavlja i predviđa. Njihovom osnovnom percepcijom situacije upravljao je njihov sistem verovanja; formirani kroz njihova prošla iskustva. Njihova percepcija je odredila njihove misli, osećanja i reakcije na situaciju koja je zauzvrat uticala na ishod situacije.

Na sličan način i naša percepcija utiče na naše reakcije i izbore i stvara ponavljajući ciklus događaja i sukoba u drami naše životne priče.

U terapijskom pisanju učimo da ostvario komunuikaciju sa našim unutrašnjim bićem, prepoznamo obrasce našeg mišljenja (uverenja i slične mentalne programe) i na taj način lakše definišemo i izborimo se sa negativni emocijama i ponašanjem koje proizvode loše posledice u našem životu.

Pridružite nam se na individualnim i grupnim terapijskim radionicama. Otkrićete do sada potpuno nepoznat i skriven svet vašeg unutrašnjeg bića. Na taj način postaćete najbolja verzija samog sebe  I to sve na jedan nežan i kreativan način uz koji možete postati sam sebi najbolji terapeut.

X