Pisanje i traganje za smislom

Vreme čitanja: 2 minuta

PONEKADA se čini da život jednostavno nema smisla. Loše stvari se dešavaju dobrim ljudima, a dobre stvari se dešavaju ljudima koji izgleda da ih ne zaslužuju. Svi naši fokusirani i neprekidni napori na jednoj stvari mogu propasti, ali nešto za šta smo jedva radili izgleda kao da magično pada s neba pravo u naše krilo. Nemoćno stojimo po strani dok nam deca pate od reči i ruku nasilnika u školi, naši najmiliji obolevaju od raka ili nam nestaju poslovi. I pitamo se zašto?

Budi sam svoj terapeut

U radionicama terapijskog pisanja nauči kako možeš sam sebi da pomogneš. Reši se strahova, anskioznosti, stresa, depresije. Poveži se sa svojim unutrašnjim bićem i postani najbolja verzija sebe.

POGLEDAJ RADIONICE

Verujem da svi životni događaji imaju značenje, čak i kada izgledaju nasumično i besmisleno, i da nam kreativni činovi, poput pisanja terapuetskog dnevnika ili odabranih terapijskih vežbi mogu pomoći da otkrijemo ličnu vrednost svakog iskustva. Kažem „lična vrednost“ jer svako od nas ima nešto drugačije da nauči ili oduzme iz svega što nam se dešava u životu.

Veoma je teško shvatiti stvari dok smo usred posebno bolnog iskustva, a sve što možemo da uradimo je da pišemo o tome šta osećamo, mislimo i radimo. Ali – i to je ključno – ako smo kroz pisanje zabeležili svoje unutrašnje percepcije i iskrene istine dok smo se kretali kroz ove događaje, ne samo da ćemo izići netaknutiji i zdraviji, već ćemo posedovati kovčeg sa blagom punog vrednih uvida i darova da bismo se mogli okrenuti i ponuditi drugima.

U kasnim četrdesetim ivot mi se raspao na komadiće – razvod, a kasnije infarkt oka, preokrenuli su mi život naglavačke. Moja porodica se nikada nije u potpunosti oporavila i na kraju se raspala pod stresom. Tada nisam mogao da razumem šta mi se dešava, niti zašto se to dešava. Dok sam se borio da se oporavim, pao sam u mračnu depresiju (da li postoji neka druga vrsta?) koja je trajala dve godine. Tokom ovog perioda, nastavio sam da pišem. Možda ne tako redovno kao ranije, ali sam pisao o događajima kako su se desili, svojim osećanjima, strahovima, beležeći sve to što sam iskrenije mogao. Iako sam sebe smatrao nezrelim i idiotskim što provodim toliko vremena plačući i cvileći na stranicama svog dnevnika, nastavio sam da se okrećem tome kao načinu pronalaženja smisla.

Kasnije sam mogao da se vratim na ono što sam napisao i da vidim zajedničke niti protkane kroz obrasce svega što se dogodilo. Kroz pisanje, a kasnije i čitanje, osnažio sam se da razumem šta sam stekao kroz svoja iskustva: povećanu toleranciju i saosećanje prema drugima, otvoren um za tuđa mišljenja i stavove, i širu perspektivu života uopšte. Na kraju, izrastao sam u prošireni osećaj sopstvene duhovnosti i svrhe u životu.

Ono što je bila katastrofa postalo je značajan poklon. Sa ili bez pisanja, rastemo iz naših životnih iskustava. Pisanjem povećavamo našu sposobnost pristupa sopstvenoj unutrašnjoj mudrosti i snazi. Dajemo sebi dar razumevanja.

Zašto je važno da napišeš i pišeš sebe. Otvori svoja vrata dobrom životu i podeli to sa drugima. Smisao onda dolazi sam od sebe.

Prati moj sajt

Telefon života

Vreme čitanja: 5 minuta

Jednom sam otišao na književno veče u jednoj od najvećih mentalnih ustanova. Da se čita poezija. Sedeli smo zajedno mi kao normalni i oni koji to kao nisu. Stanari tužne kuće. Bio je čak i jedan poznati pesnik. Kao gost. Svi su u njega gledali, dok se on onako dobrostivo smeškao. Trebalo je da čitaju pesnici i ovi drugi pesnici (stanari kuće) svoju poeziju. Nisam znao šta da očekujem. A onda sam doživeo prosvetjenje koje neću zaboraviti dok sam živ. I koje je tek sad vidim toliko uticalo na moj život. I pisanje.

Posle onog čuvenog velikog pesnika, i još nekoliko manjih, na scenu je izašla Ona. Na obrazima je imala jarko crvenilo. Na kapcima tešku zelenu šminku. I lepo se obukla na šljokice. Bila je uzbuđena. Svi smo bili uzbuđeni. A onda je pročitala jednu svoju pesmu. Pa još jednu. I još jednu. U sali je nastao muk. Doktori su se nervozno meškoljili, kao da su očekivali da će nešto strašno da se desi. Ne znam šta su očekivali, valjda da ćemo svi postati ludi. A onda se salom prolomio aplauz. Topao od srca. Pesme su bile sjajne. Produkt jedne neverovatne realnosti. I pogleda na svet sasvim drugačijeg od ovih normalnih pesnika, koji su bili dosadni i bavili se rimom umesto pesmom.Njene su bile čiste, prave, direktno iz srca. Kapi ljubavi u obliku reči. Neverovatno. Postideo sam se što sam normalan. I shvatio razliku stvaranja. Tada. U toj tužnoj kući.

Budi sam svoj terapeut

U radionicama terapijskog pisanja nauči kako možeš sam sebi da pomogneš. Reši se strahova, anskioznosti, stresa, depresije. Poveži se sa svojim unutrašnjim bićem i postani najbolja verzija sebe.

POGLEDAJ RADIONICE

Sutradan sam ponovo došao ali ovaj put na odelenje. Čekao sam mog druga psihijatra da nešto popričamo. Njemu se tamo nešto odužilo tako da sam samo sedeo i gledao. Neverovatne životne drame, koje nijedan pisac ne može da osmisli. I tako sam sedeo i buljio u njih. Tamo je bio jedan telefon na pultu kod glavne sestre. Sedeo sam tamo iza stola i gledao. Mogli ste da napišete knjigu o dramama koje su se odigravale na tom telefonu. Dubine ljudske tragedije i visine komedije, sve se odigralo na telefonu.

Prvo je došao stariji čovek koji je imao Alchajmera. Verovatno da je mogao je dobro da funkcioniše u poznatoj kući. Ali dovedete ga na čudno mesto i katastrofa se zadesi. Gledao sam ga kako prilazi telefonu, skida slušalicu sa telefona, a zatim se zbunio i uspaničio. Nije mogao da smisli šta dalje. To je život umro ispred mene. Niko nije mogao ništa da uradi. Nije bilo nade. Za malo vremena više neće prepoznavati svoju decu. Pitanje je samo koliko dugo. Razmišljao sam o tome kako to mora biti, gledati kako voljena osoba postaje sve gore i gore. Demencija. O demenciji sam samo slušao i čitao knjige. Ali na odeljenju je to bila stvarna osoba, stvarni život, radosti, tuge, nade i ostvarenja. Svi umiru. Svi se pripremaju da budu zaboravljeni. Ne od drugih, već od samog sebe. Nadamo se da ćemo živeti u tuđim sećanjima. Nadam se tome. To je jedan od razloga zašto pišem. Zbog toga, delom imamo i decu. Zašto imamo nadgrobne spomenike. Istoriju. Paralelnu istoriju. Mrtve koji žive u našim srcima, umovima, u našem sećanju. Ne samo u knjigama, već u živoj sadašnjosti. Sa demencijom ni ne živiš u sopstvenom sećanju. Umreš pre nego što umreš. To je najstrašnija moguća anonimnost. Ni sami ne znate. Nema je više. Niko tamo ne zna. Video sam to ispred tog telefona.

Onda je na telefon došla sredovečna majka i domaćica, očigledno negde iz unutrašnjosti. Bila je depresivno hipohondrična. Kontrolisala je svoju porodicu kroz bolesnu ulogu. Svi i sve se vrtelo oko nje – bolovi, mučnina i glavobolja. Imala je čudan osećaj da se nešto živo kreće u njoj, oko grudi, poput vetra, hladnoće oko njenog srca, nečega što se kreće u njenim venama, velikog umora i jake glavobolje. „Takva glavobolja, doktore.“ Ne biste mogli da je mrzite. Ali sigurno je ne biste mogli ni da je volite. Za svaki problem, za svaku potrebu, fizički simptom. Nije mogla da radi ili kuva, sigurno ne može da vodi ljubav. Uvek previše umorna, nervozna i bolesna. A lekari su isprobali gomilu lekova. Ništa nije funkcionisalo. Bilo je nuspojava. Ili je zaboravila da uzeme tablete. Ili su ih izbacili. Sa njom nije bilo ništa loše, osim što s njom nije bilo sve u redu. Uglavnom, činilo se da je porodici bila potrebna pauza od nekoliko nedelja. Nisu znali šta da rade sa njom. Postali su opsednuti njenom dijagnozom i lekovima. Ništa se nije promenilo. Zatim je otišla kući. Gledao sam je kako razgovara telefonom, posežući za svojom odsutnom porodicom i priča im priču o fizičkoj bedi. Zamišljam tanki snop zloćudne energije koji putuje telefonskom linijom, u njen dom, kroz slušalicu, u mozak nekog od bližnjih, uspostavljajući parazitsku vezu. Možda je bila vanzemaljac. Mislim da su naučno-fantastični filmovi alegorija.

Zatim se telefona dočepala devojka u kasnim dvadesetim. Ona je bipolarna, kaže sestra dok nezainteresovano prelistava modni časopis. Fina, graciozna, plava, providna, videle su se vene na njenim koščatim rukama. Delovala je vrlo prefinjeno, vrlo otmeno. Gotovo aritoskratski. Onada je počela velika drama. Pozivi roditeljima. Momku sa kojim je u vezi. Ekstravagantne reakcije, vikanje, treskanje telefona. Ponovo poziv ovaj put molećiv, sa dosta jecaja i suza. Manipulacija za posetu ili obrok u Meku koji treba da bude donesen, ili za voljenu osobu koja će reći lekaru da je otpusti. Ponovo se veza prekida.

Čudna situacija. Osećam se kao u nekom teatru apsurda, u kome se ređaju beskrajni monolozi, jer su oni drugi negde tamo. Spaja ih samo ta sprava, samo taj telefon iz koga ne čujem one sa druge strane. Sa druge strane života, u ovom slučaju. Ostali ljudi bili su rekviziti lične melodrame, a ne prava ljudska bića. Telefon je bio još jedan pomoćnik. Kao i medicinske sestre. I doktor. Sve rekviziti u pozorištu apsurda. Nisam mogao da vidim obrazac. Puno pozorišta, ali nema zavere. Nema prave teme. Nema svrhe ili pravca.

Prilazili su i teži slučajevi psihoze i slično. Oni su posebna kaegorija. Teško psihotični ljudi ponekad bi stajali pred telefonom i samo zurili u njega. Imali su sumornu, maglovitu ideju o postojanju tamo nekog stvarnog sveta, nekoga koga bi možda mogli da pozovu. Ali nisu mogli da se povežu. Ne možeš da se povežeš telefonom ili u životu ni sa sobom, ni sa drugima, ni sa sopstvenim mislima. Shvatio sam zašto me podsećaju na mnoge sa one strane zidova. Osoba više nije tu. Oni šetaju, razgovaraju, jedu i uzimaju lekove. Naša kultura ih je puna. Prazninu možete videti na telefonima. Nema fokusa. Nema pravca. Nema motivacije. Nema ni patnje. Samo beskrajna mehanička funkcija, probijanje dana, obavljanje rutina ili haotični nedostatak rutine. Lekovi nisu značili ništa. Nije bilo nikoga da uzme lekove. Oni se nikada ne vrate. Ne kao pre. A ipak, tamo je još uvek bila osoba. Intenzivna, duboka, povučena patnja. Ne biste mogli doći do nje, dodirnuti je ili razgovarate s tim duhom, ali bio je tu negde. Čovek usamljen u gomili sličnih.

Onda je dođao jedan manični pacijent. Divlje euforičan, uzvišen, urnebesan, ekspanzivan. Zrači sjajnom energijom. Pun gestova, života i bujnosti. Oni mnogo vole telefon, kaže sestra. Maničari su bili izuzetni srećni što mogu da telefoniraju. Sa velikom radošću bi objasnili onome ko je slušao kako se sjajno osećaju. Nikad nije bilo bolje. Jednostavno su voleli da telefoniraju. Šta može biti bolje i jednoj mentalnoj ustanovi nego razgovarati telefonom! Kakav život! Kakav dan! Jedan manijačni pacijent objasnio je mom prijatelju doktoru da može da prolazi kroz zidove. Svoju energiju dobio je direktno iz gradske elektroenergetske mreže. Imao je četrdesetih godina i još je živeo sa majkom. Bila je krhka, ljubazna i draga. Znala je da je to manija. I pristao je da dođe u bolnicu iako nije bilo ničeg lošeg i osećao se dobro. On je znao. Ne mogu da kažem. Ali je znao.

Drugi bi samo stajali uz telefon, sa slušalicom u ruci i zurili u brojčanik. Lica mokrih od suza, izgubljeni i usamljeni, posežući za svetom koji se nije vraćao. Nisu napravili predstavu. Nisu bili na pozornici. Bili su samo mali i usamljeni i izgubljeni, tužni i beznadežni.

***

Izašao sam napolje u ono što zovemo normalan svet. Pravu realnost. Paralelni svet. Zapalio sam cigaretu i gledao kako šibica dogoreva do kraja. Oprljila mi prste. Nisam primetio. Upravo sam zavirio u dubinu svetova u beskrajnom svemiru ljudskih duša. Ko sam ja? Ko si ti?

Prati sajt

Razum i strast: Deset svetova

Vreme čitanja: 3 minuta

Jedan od modela na koje se oslanjam u radu sa klijentima u terapijskom pisanju jeste i ideja o deset svetova. A to je ideja o konfliktu između intelekta i emocija, razum i strast, o jednoj vrsti rata kroz koji mi stalno prolazimo i koji je najčešće uzrok naših brojnih životnih problema.

Ovih deset svetova su zapravo deset različitih stanja svesti koje proživljavamo u isto vreme. Oni su prisutni svi zajedno kao deset sastojaka u čorbi života. Ali, u svakom datom trenutku, u zavisnosti od toga šta mislimo ili radimo, ili od onoga što se događa oko nas, doživljavaćemo jedno od tih stanja kao dominantno. Ono će odskočiti u prvi plan naše svesti, i zaseniće druge, ali samo nakratko. Ta stanja se smenjuju jedno za drugim mnogo puta dnevno (čak i dok spavamo). Zovu se pakao, glad, instinkt, buđenje, ljutnja, smirenost, ushićenost, učenje, ostvarenost, pomaganje. Šta ih karakteriše?

Pakao

Kada god nam se desi nešto užasno, ili samo neprijatno, postajemo uznemireni ili rastrojeni. Svaka anksioznost, depresija, strah, ili neki drugi nemir ume da bude paklen. Bolesti, kao što su hronična depresija ili bipolarno stanje (manična depresija) takođe su paklene. Isto je i sa šefom iz pakla, paklenim brakom, paklenim izlaskom u dvoje. Ljudi koje izjeda mržnja nalaze se u paklu. Kad god osetimo bol ili patnju, u paklu smo. To je najgore stanje u kome se možemo naći, podjednako daleko od razuma i strasti.

Glad

Ovde se ne radi o fizičkom apetitu već o žudnji. Ljudi koji su opsednuti žudnjom (željom) imaju tu glad, kao što je imaju ljudi koji su zavisni od alkohola, droge ili nečeg drugog. Mnogi debeli ljudi osećaju strašnu glad – bilo za smislom, svrhom, ljubavlju, ili nežnošću u svojim životima – koju nastoje da zadovolje hranom, ali u tome ne uspevaju. Oni stalno jedu, ali ostaju gladni. Te vrste gladi su ekstremne (i neprirodne) strasti.
Instinkt. To su naši animalni apetiti i porivi, koji su prirođeni našem telu. Normalne potrebe za vazduhom, hranom, pićem, skloništem, seksom, ljubavlju, sve su one instinktivne. One se ne uče. Ovi apetiti su normalne (i prirodne) strasti.

Ljutnja

Ona ima mnogo veće značenje nego “gubljenje strpljenja”. Neki ljudi uvek izgledaju besno, dok su drugi ponekad zlovoljni. Opet, neke druge iritira određeni stimulans, bio to auto alarm na ulici ili neprijatan miris parfema. Treći izgledaju kao da seu neprekidno u nekom agresivnom pohodu i propovedaju svoju stvar, kakva god ona bila. Četvrti uvek nešto dokazuju ili su hiper kritični. Peti su arogantni ili sadistički nastrojeni. Takva ljutnja je nerazumna i prenaglašena strast.

Smirenost.

To je spokojno stanje u kome je naš um bezbrižan, kao mirna ovršina vode po savršenom mirnom danu.Smireno mentačno stanje se često ostvaruje poslenapornog fizičkog trošenja, ili posle obilnog obroka, tokom meditacije, sanjarenja ili neke faze sna. Ništa ns neuzmenirava niti koga uznemiravamo. Smirenost je neutralnost: podjednako odsustvo strasti i razuma.

Ushićenost

To je stanje iznenadne sreće ii čak ekstaze. Možda ste doživeli povišicu ili se unapređeni. Doživeli lini preobražaj ili ste jednostavno kupili kuću iz snova. Možda ste je zaprosili i ona je rekla “da” ili vas je možda on zaprosio a vi ste rekli “da”. Možda je vaš tim dobio važnu utakmicu. Nikada se ne osećate bolje nego u oovm stanju, dokle god ono traje. To je najradosnije stanje no upravo bzbog toga ne može da potraje.

Učenje

U ovom stanju ispoljavate kognitivne veštine, vežbate svoje intelektualne mišiće. Možda učite novi jezi, novu koncepciju, novi muzički komad, novu igru. Bubate za ispit, istražjete za knjigu, pregledate veb. Što god naumili, vaš misleći um je u punoj brzini. Mi smo misleća bića.

Ostvarenost

Ostvarenos znači otkrivanje, kreativnost, domišljatost, povezanost. Šekspir je stvorio Magbeta, Bah je komponovao, Janštajn otkrio teoriju relativiteta, i sl. Ostvarenost je razum insipirisan kreativnom emocijom.
Pomaganje. Pomagačko stanje uma je u suštini davalačko. Roditelji, treneri, profesori, vetrogasci, svi su oni pomagači. Isto kao i proizvođači hrane ili knjiga. U suštini težimo da ništa ne tražimo zauzvrat, svrha jeste pomoći drguima da se potpuno probude. Oni su – i v ste – lampa koja drugima osvetljava put. Pomaganje je razum motivisan saosećanjem.

Buđenje

Mnogo ljudi hodaju i pričaju u snu. Nema onih koji u tom sanju mou i da voze, baem ne dugo. Što god možete a raditeu snu, još bolje možete da radite kad se budni (osim da spavate). Ostalih devet sveova su delimično probuđeno stanje uma; jedni više drugi manje. Svt potpune probuđenosti jeste stanje Budine svesti. To je jedino stanje u kome se čak i bol i patnja podnose sa lakoćom. Imuno je na pakao i najbolje stanje za život. Iništa vas ne sprečava da u njemu živite, osim ostalih stanja vašeg uma.

Svako od ostali stanja uma može da proizovede kako korisne tako i štetne posledice. To vrlo važno da imamo na umu. Dakle, pravi cilj ljudskih bića nije da se iskorene isećanja i uzdigne razum. Pravi cilj je da se kultivišu samo korisni aspekti svih mogućih stanja uma.

Terapijsko pisanje je jako koristan alat da se ostvari komunikacija sa ovih deset svetova. Da se oni upoznaju kroz unutrašnju misaonu i emotivnu komunikaciju sa sopstvenim bićem. Pisanje je izvanedan alat za ovaj poduhvat. Na taj način, koje god stanje da se manifestuje, sami ćete sebi biti vodič ka najboljen od svih svetova.

Pratite moj sajt

Slepi časovničar

Vreme čitanja: 5 minuta

Kako je glupa i apsurdna situacija kada se sopstveno telo okrene protiv tebe. Pukao me tromb u levom oku, izgubio sam vid, i još povrh svega toga moje oko neprestano pravi  nova ožiljna tkiva čime pravi samo još goru situaciju. Očna voidca sada ne može prirodno da otiče i očni pritisak mi drastično skače i pored svih laserskih operacija i terapija kapima da se on spusti. Ispada da će me ova automatska reakcija imunog sistema uništiti, pre svega totalno vid a možda i gubitak kompletnog oka.

Kako je to glupo i apsurdno! Ne možeš telu, koji se ponaša kao slepi časovničar dokazati suprotno. Ne možeš mu izdati komandu da prestane. Ne možeš komunicirati sa njim. On uporno radi po svom, sve do konačne katastrofe. Umesto da te leči i neguje, ono te uništava. Kao samoubica. Gluv za svu komunikaciju i promenu, postaje tvoj ljuti neprijatelj.

Ja ga zovem slepi časovničar.

Šta čovek da radi u takvoj situaciji? Medicina je uglavnom nemoćna pred tim fenomenom. Za autoimune bolesti kao što su kancer, multipl skleroza, artirtis, kolitis i mnoge druge, tvoje telo i um postaju tvoji dželati. Praktično medicina leči samo simptome, a ne uzrok. Uzrok, odnosno tromb i neovaskularni glaukom kao posledica se već u mom slučaju desio. Ali medicina ne može da natera telo da prestane sa neovaskularizacijom, jer kako laser uništi novo tkivo, tako organizam ponovo napravi novo. Slepi časovničar je jači od života i očito ne mari za medicinu. Kao glupa bomba koju ne možeš da isključiš i koja radi po svom sve dok te ne raznese u komade. Ne može da se deaktivira. “The ship will explode in T minus five minutes”. Život mi se pretvorio u finalnu scenu iz Aliena. Da li ću, kao Ripli, uspeti da napustim brod u zadnjem trenutku?

Cilj mi je sada da što duže sačuvam desno oko, oštećeno glaukomom. Da li je slepi časovničar odlučio da mi zagorča poslednju fazu života, starost? Dosta sam čitao, a nešto i probao, o alternativnoj mecicini i takvim metodama lečenja. I to mi se sve više gadi. Puno je šarlatana, gurua, šamana, magova i prevaranata koji svi lupetaju jedno te isto: 100gr istočnjačke filozofije, 200gr popularne psihologija i Frojda, 100gr opštih mesta iz religije i filozofije i eto – FORMULA MAGIČNOG LEKA PROTIV SVIH BOLESTI. I lepo žive od nesreće drugih ljudi. Uključujući i doktore i razne terapeute i njima slične. Samo im je cilj da uzmu lovu. Kad te nešto ovako zadesi shvatiš da nemaš prijatelja, svi gledaju svoju guzicu, uključujući i rođena deca. Valjda je to normalno, rodiš se i umreš sam, to valja prihvatiti. I pustiti da ode, jer je to prosto tako, lepo su stari fillzofi i mogi pametni ljudi govorili o tome, samo što niko ništa ne čita i nerazume. Od tome sam više naučio od mog psa Mede nego od drugih ljudi.

Umiranje na rate

Hvataju me panični strahovi da cu umreti… Stalno osluškujem svaku promenu i najmanje grebanje ili neprijatnost u desnom oku i mislim da je tu kraj, da ću oslepeti….bojim se i da ga pipnem i stalno proveravam da mi nešto nije upalo, da nije crveno, pogotovo jer je počelo da krmelja pa mi doktorka dala antibiotik i za to oko. Upao sam u tu petlju straha i jedva se borim. Perem ruke non stop i ispiram oči fiziološkim rastvorom i sterilnom gazom brišem krmelje i bojim se da ne pogrešim nešto i ne napravim još veće sranje…i sve tako u krug. Odvratno. Strah je čudesan i odvratan najgori neprijatelj. I sada se tresem od straha dok ovo pišem. Noktima se držim za zdrav razum. 

Najgore je što ova bolest nema lek, nema rešenje, nema neki kraj….Probudio sam se jedno martovsko jutro i nisam video na levo oko. Magla totalna, sve se desilo bez bola, bez najave, bez simptoma u toku noći. U snu sam se razboleo. Prespavao bolest. Podmuklo me udarila bez najave. Kakav je to šok bio. Užas. Strahota. Prvo sam mislio da ima neke veze sa glaukomom, sve dok mi doktor nije rekao da je to infarkt oka, i da sam imao sreće što je udario tu, a ne na srce ili mozak. Ne znam da li je to uteha, da se smejem ili da plačem.  Żivot mi se okrenuo i promenio preko noći. Teže čitam, manje radim, nervozan sam, nestabilan, zabrinut za prihode i posao,  zdravlje…sve se istumbalo. Ponovo se suočavam sa kompletnom reorganizacijo, života, kao pre 8 godina kad sam se razveo. Taman sam se poslednjih 5 goidna stabilizovao i počeo da uživam u životu kako sam oduvek želeo, kad….ćorak. Časovničar neće da me ostavi na miru. On radi svoje, gluv, nem i slep za sve oko sebe. Otkucava svoje, radi po svom, po nekoj svojoj šemi. I ne možeš mu ništa? Ključeve za njegov rad izgleda niko nema. 

Sami si sebi i otrov i lek

I tada shvatiš da je Univrzum potpuno ravodušan prem tvojoj sudbini. Sami si došao na ovaj svet a da te niko ništa nije pitao, neko vreme si tabanao po ovoj planeti i onda ćeš s nje otići a da te opet niko ništa ne pita. Zato je važno da shvatiš da je sve prolazno i da ti ostaje samo da živiš ovde i sada, punin olućima. I nije važno koliko živiš već kako. Tu je negde ključ naše sudbine.

Sanjao sam preksinoć da sam progledao kristalno jasno i čisto na bolesno oko. Bio sam oduševljen. A onda sam se probudio i trebalo mi je vremena da se vratim u stvarnost. Slepi časovničar radi svoje. Neumorno.

Naše telo je krhko, podložno habanju, troši se i stari. Ćelije umiru i ne obnavljaju se. Imuni sistem često ume da pogreši. Preskoči neki program, pošalješ mu štetnu informacij iz mozga, ne može da otrpi pritisak biohemije usled mnoštva loših informacija, stresa i trauma i lažnih uzbuna. I onda se okrene protiv tebe.

Slepi časovničar je prvo počeo da greši sa glaukomom, pre deset godina. Počeo je da uništava očne nerve i nije preduzimao ništa da to spreči i preokrene u korist mene, mog tela, pa i njega u krajnjoj liniji. Podmuklo i tupavo. Kad sam primetio da se nešto događa već je bilo kasno. Bolest je uznapredovala. Ostalo mi je samo da je usporavam koliko god mogu. Jer kao autoimuna degenerativna bolest za nju medicina nema lek niti zna uzrok. A onda infarkt levog oka, opet podmuklo i bez najave i simtpoma. I opet oči: očigledno časovničar ima nešto protiv mojih očiju. Możda ih mrzi. Ili mu je to slaba tačka. U svakom slučaju od njega se ništa ne može saznati. Gluv, slep i nem za komunikaciju. Ne možeš mu prići niti uticati na bilo koji način. A on treba da ti bude glavni prijatelj i zaštitnik. Sistem koji obezbeđuje preživljavanje bića. A on sve radi suprotno i uništava ga. Kao da je aktiviran sistem za samouništenje. “The ship will detonate in T minus five minutes. Ripley, gde si sada”?

Petlja ludila

Jutros uhvatim sebe kako mi se život pretvorio u svakodnevno gutanje šake lekova i trpanje gomile kapi u oči, a bez nekog vidljivog rezultata i svetla na kraju tunela. Ta ideja da ovoj agoniji nema kraja osim da mi valjda izvade oko i tako me reše bede, čini me očajnim ali i rešen da se pomirim sa sudbinom ako je to jedino rešenje. Barem da se rešim bola i neprijatnosti. Tešim se da će mi ostati ovo drugo što je duže moguće. Poptuni bedak. A do juče sam sasvim ok. Ovih poslednjih 5 god sam se baš lepo organizovao. Onaj prevarant Čopra kaže da većina ljudi poslednjih 10 god života provede u agoniji od kojekakvih bolesti. Srećnici su oni koji umru brzo i bez bola. Najbilje u snu. Jebeš takvu sreću. Ili treba da je oberučke prihvatim?

I onda sam shvatio koliko mi pisanje kao terpaija pomaže. Da konuniciriam sam sa sobom i uzmem svoj život u svoje ruke. Danas sam rešio da max pojačam podršku samom sebi u vidu dobre kvalitetnene balansirane ishrane, redovnog vežbanja u vidu svakodnevnih dugačkih šetnji, dobrog spavanja i odmaranja, kao i aktivne intelektualne i  duhovne vežbe u obliku čitanja i meditativnih razgovora i pisanja sa samim sobom. To relaksira i daje snagu dok tražim način da dodjem do slepog časovničara. Jer je očigledno da medicina tu slabo šta može da trajno reši. Danas sam gledao još neke intervencije hiruške koje su na raspologanju i sve su ili invazivne ili privremene ili slabo efikasne za moju situaciju. Kao kad igraš ruletnu kazinu, tako se osećam. Samo što se ovde kockam u svoj źivot. A ja ne volim da se kockam.

Naučite da volite sebe. Pričajte sa sobom, postanite sebi najbolji prijatelj. Autoimune bolesti očigledno nastaju u glavi i odatle treba i da odu. Terapeutsko pisanje je dobar način da započnete ove isceljiteljske procese. A dokle ćemo stići… videćemo.

The ship will detonate in T minus 5 minutes. Časovnik odbrojava. Počnite na vreme.