Ponekad imam utisak da živimo u svetu gde glupost ne samo da postoji, već se širi poput virusa. Ne mislim samo na dezinformacije na internetu, već i na način na koji zaboravljamo da mislimo i osećamo jasno u svojim odnosima — posebno sa onima koje volimo.
U eri informacionog preplavljivanja, kada nam je dostupno gotovo beskonačno znanje i podataka na dohvat ruke, paradoksalno je da svet deluje sve manje promišljeno. Umesto da nas znanje osnaži i učini mudrijim, često se čini da kolektivna glupost dobija na snazi. Kako je moguće da u vremenu kada je kritičko mišljenje dostupnije nego ikada, masovno prihvatanje površnih, netačnih i manipulativnih informacija postaje norma? Odgovor leži u dubokim društvenim, psihološkim i tehnološkim fenomenima koji oblikuju naš odnos prema znanju i istini.
Na društvenim mrežama sve ide brzo. Vidim ljude kako u komentarima vređaju ili brane stvari koje nisu ni proverili. Video koji izazove bes, šok ili ljubomoru postaje viralni hit, a kritičko mišljenje, tišina i preispitivanje — nestaju u nizu klikova i lajkovanja. Ljudi dele naslove koje nisu pročitali, komentare koje nisu razumeli, i u tom procesu stvaraju kolektivnu glupost koja se širi brže od bilo kakvog smislenog sadržaja. I često zaboravljamo da su iza tih ekrana stvarni ljudi sa pravim osećanjima, koje naše površno reagovanje povređuje.
U partnerskim odnosima, isti obrasci se preslikavaju. Setim se prijateljice koja mi je pričala kako njen partner svaki put reaguje na najmanji znak nezadovoljstva emotikonom ili kratkom porukom, umesto da razgovaraju. „Rekao je samo ‘okej’ i otišao da gleda seriju“, govorila je, očajna. Ili par koji stalno komunicira kroz poruke i emotikone, gde svaka sitnica izaziva raspravu, a niko zapravo ne sluša drugu stranu. Površno, brzo, emotivno — i masovno. Ljudi misle da to funkcioniše, jer tako „brzo“ i „jednostavno“ reše problem, ali u stvarnosti se gubi dubina razumevanja i empatije.
Kritičko mišljenje u svetu površnosti
Skrolujem po Fejsbuku i vidim ljude kako dele naslove koje nisu ni pročitali, komentarišu i vređaju, a da ne znaju ni o čemu pričaju. Ljudi klikću „share“ jer ih post gurnuo da reaguju, ne zato što veruju u istinu. Viralnost je važnija od realnosti. To je kolektivna glupost u punom sjaju — brzina, impuls, površnost.
I u ljubavi je slično. Poruke koje više zbunjuju nego što komuniciraju, emotikoni koji maskiraju ljutnju ili tugu, rasprave koje se vode u deset rečenica na ekranu umesto u razgovoru srcem. Parovi misle da komuniciraju, a u stvari gledaju u ekran i ponavljaju obrasce površnosti. Ljudi reaguju pre nego što misle, a kritičko mišljenje i slušanje nestaju.
Ono što me pogađa je koliko je lako kliznuti u ove obrasce. Kritičko mišljenje u svetu društvenih mreža i ljubavi zahteva napor. Treba zastati pre nego što reagujemo, pre nego što kliknemo „share“ ili pošaljemo poruku koju ćemo kasnije želeti da povučemo. Treba prepoznati sopstvene emocije, sumnjati u svoje prve reakcije i razumeti drugu osobu — što je često teže nego prelistati feed ili napisati komentar.
Ali tu postoji nada. Svaki pojedinac može napraviti otpor. Kritičko mišljenje nije hladan akademski koncept — to je hrabrost da kažemo: „Hoću da mislim. Hoću da osećam svesno. Hoću da se ne prepustim impulsima i površnosti.“ Kada uspemo da to unesemo i u svoj feed i u svoje srce, počinjemo da vraćamo jasnoću i mir, i u svet i u odnos s voljenima.
Na kraju, možda najveći izazov današnjice nije tehnologija, već naša sopstvena spremnost da mislimo i osećamo svestno, da prepoznamo i odbijemo kolektivnu glupost koja nas okružuje. Jer svet je pun buke i impulsa, ali ako naučimo da slušamo, zaustavimo se i preispitamo, možemo sačuvati i svoj um i svoje srce.