Doktor

Danas sam u šetnji sa Medom sreo Đoleta, crnog velikog mešanca ptičara i labradora, i njegovu gazdaricu čije ime ne znam. Znam njenog partnera, doktora, simpatičnog čoveka s kojim sam se često družio u jutarnjim psećim šetnjama u obližnjem parku. Ja sa Medom on sa Đoletom. Kao i nas dvojica, kučići se odmah skapirali u harmoniji života. Doktor je neobično simpatičan. Veseljak, pun života. Gurman. Voli život. Lančano puši, redovno tamani pekaru koju deli sa Đoletom nesebično. Pitam ženu kako je gosn doktor, dugo se nismo videli, ja zbog svojih problema neko vreme ne idem u taj park. Kaže nije dobro, imao je težak moždani udar. Oduzeta desna strana. Nepokretan. Ne govori. Prognoza loša. A svest mu bistra kao planinski potok. Skamenim se. Stegne me nešto u grudima. Moja situacija neukusna za poređenje, kao dečija šala. Zaustim nešto i zamucnem, na njeno kako ste vi, počnem da kažem nešto, al zaćutim, shvatam kako je glupo. Slika doktora u glavi. Kažem mnogo ga pozdravite. Mnogo mi je žao. Geldam Đoleta, on crn kao zift. Dobričina. Meda beo ka sneg. Crno bela sutiacija, prost život. Jednostavan. Ide dalje. Nikoga nije briga.

Dođem kući, čaša ćilibara na ledu. I Maler u zvučniku. I shvatam da mi suze same teku. Jer ne možeš da razumeš ako sam to slično nisi prošao. I da je sve drugo bez veze. Onaj ko to ne iskusi daleko je svetlosne godine. I da ti je najbliži rod i ljubav. Sam si. I to je jedino što moraš da razumeš .. Sam dođeš i sam odeš I to je tako. Univerzum je ravnodušan prema nama. A tek ljudi. Kažu, najbolje se slažu oko zajedničkih intersa. Ja kažem većina ljudi se najbolje slažu kad su zajedno ravnodušni prema nečemu. I to je to. I nije pesimizam. Prosto je tako. Tek kad to shvatiš možeš da vidiš svetlo sa one strane duge.

Kaljavi

Primetio sam to jednog jutra dok sam pio kafu i pušio na terasi. Tu mrlju. Na desnoj podlaktici. Počelo je kao jedva primetna fleka boje kože, za nijansu tamnija, ali ipak fleka. Istrljao sam je malo palcem i pljuvačkom. Ništa. Nit je bolelo nit svrbelo. Samo je stajala tamo, ćutljivo, i postojala sama od sebe. Pokušao sam da se setim gde sam se to uflekao, opekao, očešao negde…ali ništa. Nisam mogao da doakam sam sebi odakle ta mrlja tu. Pa sam zaboravio i otišao na posao. Jebeš mrlju, dođe i prođe ko sve u životu. Samo je smrt konačna stvar.

Ali, sutradan je mrlja i dalje bila tu. Na istom mestu samo veća. Za duplo. Sad sam se već malo zabrinuo. Opet sam probao da je skinem trljanjem. Ništa. Delovala je neprijatno i preteće. Nisam ništa osećao, nije bolela, ali bila je tu ružna, prisutna. Kao društvo koje ti ne treba i ne možeš da ga se otarasiš. Pijanac koji te gnjavi u kafani. Dosadni likovi koji te stalno nešto zapitkuju i kobajagi interesuju se kako si. Onako zabrinut, obukao sam košulju dugih rukava da se ne vidi i otišao da kupim neku kremu za skidanje kožnih fleka. Moraću da idem kod lekara, pomislih zabrinuto. Mrlje su gadna stvar.

”Nije to ništa”, reče Doca, koga sam posetio posle nekoliko dana. ”Obična iritacija. Uzmite ovu kremu”. Škrabao je nešto po papiru.

Ali, mrlja je sada bila preko cele ruke. Bilo mi je čudno što je bio tako opušten. Skoro veseo. Kao da mu je bilo zabavno. Meni nije, definitivno. Nisam znaš šta da mu kažem. Da ga oteram u majčinu. Ili da se pravim kao da mi nije ništa. Muško nikada ne cmizdri, jebi ga. Ako treba da se mre, neka bude kako treba, u čizmama. Motao sam tako film po glavi, a onda sam primetio. Istu mrlju samo sada na Doci. Na levom obrazu. Mora da je nije bio svestan. Otvorio sam usta ali ništa nisam rekao. Pokupio sam moju fleku sa sobom i izašao napolje. Sve je bilo i dalje isto. Gomila telesa što tabanaju na smrdljivom asfaltu, unezverene oči, kola, kurve na ćoškovima i u kancelarijama. Muške i ženske. Isprani mozgovi u robovlasništvu života.  Deca koje vrište, cigani na trotoaru i džeparoši u busevima. Samo ja više nisam bio isti. Imao sam Fleku.

Počeo sam da nosim mantil i naočare za sunce. Fleka je sada zahvatila skoro celo telo. I dalje me ništa nije bolelo. Samo je bila tu, kao neka druga koža. Bio sam kao zmija kad menja košulju. Prestao sam da izlazim napolje, osećao sam se kao da sam obeležen. Kreme nisu ništa pomagale, ne znam koje sve nisam probao. Činilo se da mi je od njih sve gore, da se fleka hrani njima i sa mnom. Jela me iznutra, polako ali uporno. Negde u to vreme sam počeo da primećujem iste te Fleke kod drugih ljudi. Kod nekih su bile male, jedva primetne dok su drugi bili kompletno uflekani. Ali, za razliku od mene, oni kao da nisu ništa primećivali. Išli su onako flekavi, izgleda da im je bilo dobro. I dalje su ždrali, išli na posao i u kladionice, jebavali se gde stignu, gajili istu takvu flekavu musavu decu, glasali za iste takve kompletno flekave kretene na izborima, i pili pivo po kafićima. To mi je bilo čudno. Probao sam sa par njih i nekim svojim prijateljima da zapodenem razgovor o tome, al su me gledali kao budalu. Ili ludaka, u najmanju ruku. Izgleda da su voleli svoje Fleke ili ih nisu bili svesni. Ja sam svoju mrzeo. Bilo mi je muka  u glavi, nisam mogao da se otresem crnih misli, hteo sam nekoga da ubijem, ili da se ubijem i tako prekratim flekave muke. Bio sam kukavica. Ukaljan i spolja i iznutra. Prljav. Flekav. Lud. Besan. Drugačiji. Uljez u svetu uflekanih. Nisam mogao više ni da mislim. Mislio sam samo na nju. Fleku. I onda sam shvatio.

Bilo je to jednog običnog popodneva na reci. Hodao sam onako očajan, izveo sam svoju Fleku u šetnju, kad već nije htela da me napusti. I onda sam ugledao tog dečaka, od jedno desetak godina, sedeo je na obali i najlonskim koncem pecao ribu. Bio sam u šoku. Samo sam stajao tamo i buljio u njega. Dete je bilo potpuno belo. Bez ijedne fleke na sebi. Neverovatno. Nisam mogao da verujem svojim očima. Otkrovenje! Srce je htelo da me ubije od radosti. Spašen sam, pomislio sam radosno. Suza mi se skotrljala niz flekavi obraz i seo sam pored njega.

”Zdravo”, rekoh. Pogledao me onako brzo, iskosa, a onda cimnuo onaj najlon malo jače.

”Zdravo, Kaljavi”, reče dete prosto. Bez emocija. Onako. Kao da je već navikao na nas kaljave.

”Šta reče”, upitah zbunjeno. ”Kako si me ono nazvao”, ponovih, dok mi je srce drhtalo od strepnje. Više mi se nije dopadao. Ni malo. Delovao je ravnodušno i zlobno. Kao da sam već mrtav, pa nema o čemu da se razgovara.

”Kaljavi”, ponovi on mirno, kao da nisam tu. ”Ti se jedan od blatnjavih. Ljudi od blata. I spolja i unutra”.

Pogledao me onim tamnim očima. U njima nije bilo ničega. Ni besa, straha, ni sažaljenja. Zvučalo je kao prosta činjenica. Svršena stvar. Presuda. Kao univerzum u svojoj prostoti. Zadrhtao sam u besu i nemoći. Odjedanput sam shvatio. Prljavštinu. Duše. Bol praznine. Sebičluka. Parenja u alkoholnoj pari. Knjiga koje sam pročitao. Žena koje sam zaboravio. Usranih gaća u detinjstvu i samoće. Film života se vrteo unazad. Kao gadni kaledioskop neznanja, gluposti, samosažaljena, slupanog automobila mog oca. Prvih zvukova dečije violine. Mraka bioskopske sale. Maglovite radosti prve knjige. Prvog seksa uz Tandžerin drim. Eksurzije u Boki. Prijatelja koji to više nisu. Sopstvene dece koja žive u drugom univerzumu dok nas vezuje krvna plazma i geni što šapuću znanja predaka. Ukusa prve cigarete na moru. Dečije ljubavi prema plavuši koja je bila padobranac kome se nije otvorio padobran. Četvoronošca gustog belog krzna koji mi je pravio društvo kad mi je bilo najteže.  Film je naglo prestao kao da je pukla traka. Ostade crnilo.

”Šta da radim”, upitah jedva čujno. Dete slegne ramenima, smota onaj najlon, ustade i stavi ga u džep pantalona na tregere. Pogledao me i jedva primetno se osmehnuo. Izgledao je kao da me najzad žali. Malo. Zalazeće sunce je blistalo u njegovoj kosi. Skrenuo sam pogled u stranu.

”Operi se”, reče on. ”Nema drugo”.

Kad sam podigao pogled više ga nije bilo. Samo reka što je ravnodušno tekla u sumrak. Ustao sam i pogledao u vodu. Nije marila ni za mene ni za moju fleku. Sporim pokretima skinuh mantil, pa pantalone, cipele, majicu, gaće. Pod poslednjim crvenim zracima sunca, fleka je i dalje bila ogromna, blistala je u polumraku. Osim očiju, sve drugo je bilo kaljavo. Spustio sam se par koraka i zagazio vodu. Fleka je odjednom počela da se meškolji, osetio sam kako pulsira, uznemireno. Kao da je htela da me zaustavi. Počelo je da peče. Iznutra. Bilo mi je muka. Počeo sam da povraćam, duša ili ono što je od nje ostalo htelo je napolje. Zagazio sam još dublje. Fleka je postala ljuta, besna, znala je šta sledi. Nije htela da me pusti, htela je da me natera da izađem iz vode. Da se valjamo u govnima zajedno. Mrzeo sam je strasno. Doakaću ti ja, pomislih. Klizio sam sve dublje, voda mi je došla do vrata. Sada je fleka već urlala, ritala se konjski, pomerala mi organe, puštala krv na nos, i uši. Čuo sam njeno liptanje, toplo i lepljivo. Drhtao sam celim telom, noge su mi klecala, nešto je vrištalo u meni da se vratim, dok nije kasno. Lepo je živeti, jebati, ždrati, voziti audi, šetati kejom, pisati pesme, hej, stani, razmisli. Voda je stigla do temena, a onda sam osetio kako tonem. Reka je počela da mi ulazi u usta. Pogledao sam naniže i odjednom spazio da fleke više nema. Sjebo sam te, uskliknuh u glavi, dok mi se misao gasila jedna po jedna. Fleka je nestala, zbrisala, govno jedno. Zajebo sam je, na kvarno. Otarasio sam se prokeltinje, nisam više kaljav! Ha! Život je lep! Bio sam beo, čist, svetlucav u vodi što je postajala sve tamnija. Nije bilo ničega, ni školjki, ni riba, ni algi, samo tišina. Zaglušujuća tišina što me ispunila celog. Treba da se vratim, pomislih slabašno. Sada je gotovo. Sve se završilo. Istog trenutka sam shvatio da nazad nema. Poslednjim atomom snagom pogledah gore, tamo gde je trebalo da bude nebo. Nije bilo ničeg. I tada sam definitivno znao.

***

Škripanje zarđalih točkova je naglo prestalo, kada je u svitanje prosjak zaustavio svoja razdrndana kolica na obali, i pogledao u gomilu neuredno odbačene odeće na ivici šetališta. Oprezno se osvrnuo oko sebe. Nigde nikog. Izboranim flekavim rukama žurno je potrpao cipele, mantil, majicu, gaće i naočare za sunce u kesu koja je visila na kolicima. U kesi je već bila slična gomila takve odeće pokupljene prethodnih dana na obali reke. Oči su mu zaigrale od sreće. Uvežbanim pokretom je brzo uvezao kesu, a onda nastavio da gura dalje. Škripanje točkova dugo je odjekivalo prohladnim jutrom.

U daljini, neki čovek sa naočarima za sunce, u mantilu, sedeo je i gledao u reku. Društvo mu je pravio dečak sa najlonom za pecanje. Rađao se novi dan.

Rakun

Šinobus je jednolično kloparao kroz opusteli vojvođanski pejzaž, dok je MIlena zamišljeno promatrala svoj odraz u prozoru vagona. U nju je zurilo lice pedesetogodišnjakinje, još uvek prilično dobrog izgleda. Gusta crna kosa uokviravala je bledo lice sa izraženim zelenim očima, već osenčenim od godina i životnog iskustva. Jedva nakarminisane pune usne odavale su senzualni karakter, a visoke jagodice na mršavom licu uokviravale sliku žene, zrele i sigurne u sebe. Međutim, Milenine misli su bile daleko, duboko uronjene u prošlost, koja joj je čvrsto zgrabila dušu, pričajući priču koja je njene oči ispunile tugom i suzama.

Telefon je zazvonio dva dana ranije, dok je ona čvrsto umotana u toplo ćebe, te prohladne zimske večeri, lagano ispijala čaj udubljena u svoju omiljenu knjigu. Ledena kiša je jednolično dobovala u prozorosko okno, rasterujući toplotu iz tamnih uglova njene male garsonjere. Poziv je dolazio sa fiksne linije koju već dugo nije koristila, i čudan nemir joj je obuzeo misli. Ko bi to mogao da bude u ovo doba? I još na telefonu za koji je već zaboravila kako zvoni? Dugo joj je trebalo da se iskobelja iz sofe i pronađe telefon ispod hrpe papira na radnom stolu.

A onda je prošlost stigla naglo, nahrupila kao oluja, stvarajući tornado u njenoj duši. Gabrijela se ponovo pojavila u njenom životu. Posle toliko godina. I sa sobom donela dah sećanja za koji je mislila da su se događala u nekom drugom životu. Sa onu strane zaboravjene duge, u kojoj kovčeg sa zlatom nikada nije nagrada.

Gabrijelu je prvi put srela u domu za siročad gde je tek počela da radi kao pedagog, socijalni radnik. Tek što je završila fakultet. I odmah je znala da je ta plava mršava devojčica od desetak godina, njeno dete. Ljubav je bila moćna, snažna, obostrana i na prvi pogled. “Hoćeš li me ti usvojiti”? – pitala je Gabrijela odmah. “Da mi budeš mama?”. “Hoću, zlato. Jednog dana. Kad porasteš”, odgovorila je Milena smeteno, istog časa uselivši u svoju dušu tugu koja je nije napustila ni trideset godina kasnije. Gabrijela je zurila u nju onim svojim ispranim plavim, zlostavljanim i napuštenim očima. Zadovoljno se osmehnula, pomalo setno, i jednostavno, kao da se podrazumeva rekla – “Znala sam”.

Ta mršava, sitna devojčica je ubrzo postala centar njenog života. Često ju je dovodila kod sebe kući, protiv svih domskih pravila, čitala knjige pred spavanje, kupovala haljinice i lutke. I Gabrijela je sve to zahvalno primala, ćutke, ponekad sa pokojom suzom, i čvrsto grlila Milenu, nemirna kada su bili dani godišnjih odmora ili putovanja, koja su ih povremeno razdvajala. Dečja duša i duša odrasle žene su se spojile u jednu, bezvremenu životnu priču i za MIlenu, koja nije mogla da ima sopstvenu decu, postala oslonac ljubavi i pokretač života.

Na dan kada je Gabrijela trebalo konačno da napusti Dom, sedele su na terasi u dvorištu i pile sok od borovnice, koje su obe volele. Ćutale su, svesne težine lanaca koji su se obavijali oko njihovih srca. “Majko”, reče Gabrijela i brzo dodade: “Znam da ne smem da te tako zovem, da ne čuju…”.I osmehnu se onako više za sebe, sa njenom prepoznatljivom setom u uglovima usana. “Ne mogu da idem”. Milena je posmatrala tu sada odraslu, stasitu i pametnu devojku dok joj se srce raspadalo u parčiće. Čvrsto ju je stegla za ruku i pomlovala po obrazu. “Sada si već odrasla Gabrijela. Odrasli moraju da nauče da žive sami”. Niz Gabrijelin obraz kliznu par suza. Gledala je u Milenu kao da je poslednji put u životu vidi. “Bićemo u kontaktu, zar ne? Zauvek?”, promucala je jedva čujno boreći se da zadrži hrabrost. Jedva uspevajući da ne zavrišti od bola i prigušenog plača, Milena se na silu osmehnu. “Naravno. I znaš šta: zauvek ću biti uz tebe. Budi sigurna”. Gabrijela duboko uzdahne i mali osmeh ozari njeno uplakano lice. “Stvarno? Obećaješ?”. Milena je čvrsto zagrli i privuče k sebi. “Ovako ćemo: ako ti ikada u životu bude teško, strašno teško i najteže, pozovi me i reci neku šifru, i ja ću odmah doći”. Duboko su se zagledale jedna u drugu. Plava i zelena boja sudbine stopile su se u jednu večnu boju. “Jel može – Rakun. Kao šifra”, nasmeja se Gabrijela. Obe su se sećale malog rakuna, plišane igračke koju je kao dete svuda nosila sa sobom. “Može. Rakun. Odlično. Tako ću znati da si to ti”. Posmtrala je Gabrijelu kako uspravna, vitka kao jela, napušta poslednji put dvorište Doma, noseći u ruci mali kofer, i ranac preko ramena. Nije se osvrnula. Milena ju je dugo pratila pogledom, čak i kada je više nije bilo, pokušavajući da nevešto ušije još jednu zakrpu na svom srcu.

Godine su prolazile i njihov kontakt je sve više bledeo. Poslednji put su se čule kada je Gabrijela završila učiteljski fakultet i otišla da kao nastavnica radi u jednom malom mestu u Banatu. Milena je menjla poslove i brakove, prijatelje i mesta stanovanja, večito noseći sa sobom onu zakrpu na srcu, koja je povremeno žuljala. Čula je da se Gabrijela udala za nekog nasilnika, kao da je opet doživljavala neku čudnu, zapisanu sudbinu njenih predaka, duboko utisnutu u genima univerzuma. Izgubile su svaki kontakt, odavno izmenjene adrese i nepostojeće brojeve telefona. Tama je prekrila njihovu plavozelenu dugu života. Sve do one ledene kišne noći pre dva dana.

Voz je usporavao, lagano ulazeći u stanicu malog banatskog gradića. Milena je čvrsto stegnula kaput oko sebe, silazeći na opusteli peron oronule železničke zgrade. Košava je probijala kroz debeli kaput, ledenim stiskom drobeći njeno srca sa štepovima. Prošavši kroz zgradu izašla je na ulicu i ugledala taksi vozilo. “Na groblje”, kratko je rekla vozaču.

Ispred kapale bilo je svega desetak ljudi. Znatiželjno su krišom zagledali visoku uspravnu ženu, zelenih očiju, u grombi kaputu. Vladala je čudna tišina. Nije bilo ni jecaja, ni žamora, ni pesme sveštenika. Milena je lagano prišla jednostavnom kovčegu od hrastovine, ispred koga je stajao krst sa imenom i prezimenom, godinom rođenja. I jedan mali sasušeni venac. Pored kovčega stajala je pogrbljena starica. Brišući suzne oči vlažnom marmicom, zagleda se u Milenu. “Eh, naša Gabrijela…”prozbori uz dubok uzdah. “Ubi je na kraju, onaj nasilnik. Greota. A bila je tako dobra, poštena. Umrla je sama, u bolnici, znate”. Zastade za trenutak, a onda znatiželjno upita: “Vi ste je poznavali?”. Milena spusti upaljenu sveću pored kovčega. Okrete se i bledog lica iskrivljeog od zatomnjenog bola, zagleda se u staricu. “Ja sam joj bila majka”.

Telefon je dugo zvonio dok Milena na kraju nije zgrabila slušalicu. Drhtavim prstima prislonila je zvučnik na uho predosećajući nesreću. “Halo?”. Iz slušalice se čulo tiho zujanje i nekakav čudan zvuk teškog disanja. “Halo, ko je to?”. Knedla u njenom grlu je postajala sve veća, preteći da je uguši”. Iznenada, jedva čujno, uspela je da sa druge strane razazna tugom prigušeni glas: “Rakun”.

Napolju je počeo da pada prvi sneg.

Kako smisliti pravi naslov za knjigu?

 

Mnogi pisci, narčito početnici, muku muče sa naslovom za knjigu. Izbore se sa konačnom verzijom rukopisa, sa radnim maglovitim naslovom ili bez njega, i onda se zapitaju kao knjiga zapravo treba da se zove? Mnogi instiktivno osećaju da od dobrog naslova u mnogome zavisi prodaja knjige i njen život u javnosti. Ima tu istine.

Neki se oslone na pomoć urednika (ako ga imaju), drugi krenu sa testirajem po familiji i prijateljima. Treći čekaju muzu da im šapne pravu stvar. Muka je velika. Evo nekih predloga koji mogu da vam budu od pomoći. Ja bar tako pomažem mojim piscima na čijim rukopisima sam do sada radio kao urednik 

Elementi sjajnih naslova za knjige, priče ili pesme

  • Pesnički jezik. Neki od najboljih naslova – onih kojih se sećamo – koriste jezik koji izaziva davanje izjava. Ponekad se jezik graniči sa poetskim. Razmislite o neuhvatljivim i pomalo nejasnim naslovima poput: “Prohujalo sa vihorom; Miševa i ljudi; Grožđe besa; Sneg pada na kedre; Krive su zvezde, Tvrđava, Na Drini Ćuprija”.
  • Akcione reči. Naslovi koji prikazuju snažne glagole odksaču sa polica knjižara. Stvari koje se razdvajaju su jasne i uznemirujuće. “Proklets avlija” je energična i udara u lice. “Igra prestola” predstavlja presedan za napetost.
  • Inherentna misterija / sukob. Sjajni naslovi nagoveštavaju priču koja dolazi. Oni ukazuju na glavni sukob: Šta je u pitanju? Kada naslov može sažeto da sadrži radnju, sjajno ćete privući pažnju čitaoca u samo nekoliko reči.
  • Razmislite o Ponoći u vrtu dobra i zla: Dug je naslov, ali je tako dobar. Predlaže epsku bitku između moćnih arhetipova, ali takođe nudi tihu, neobično jezivu sliku vrta noću. Svetlost u ruševinama čini nešto slično.
  • Imena likova. Često (ali ne uvek) naslovi koji koriste imena likova imaju i tajnoviti element. Neobični slučaj Bendžamina Batona; Tajni život Valtera Mittija; Braća Karamazovi,Slika Dorijana Greja; Hari Potter i… [Ispunite prazno ovde].
  • Imena mesta. Ako vaš roman ili zbirka ima sjajnu postavku (postavku koja ima snažnu odrednicu ili mesto), možda biste želeli da to iskoristite u svoju korist. Poslednji put kada sam video Pariz prikazuje “Grad svetlosti” sa daškom nostalgije (takođe nagoveštava sukob, nešto izgubljeno i čeznuto za tim). Tihi Don je smešten u revolucionarnoj Rusiji, među kozacima na Donu.
  • Otkačeni naslovi. Neki naslovi sadrže kontraste zbog kojih čitaoci kažu, ha? I, naravno, to ih navodi da pročitaju više kako bi saznali šta se događa: “Zen i umetnost održavanja motocikala; Jedan od naših četvrtaka je nestao; Granata od ananasa; Da li Android sanja o električnim ovcama”?
  • Naslov od jedne reči. Ovi naslovi obično najbolje funkcionišu sa zaista jakim koricama. Evo nekoliko naslova od jedne reči: “Izgubljeni; Idiot; Nevolja; Nasukan” itd.

Ako pišete u žanru komercijalne knjige, budite sigurni da dobro razumete kako funkcionišu naslovi u tom žanru. I ne bih preporučio da se udaljavate od konvencija naslova žanrovskih knjiga; ljubitelji određenih žanrova koriste naslove kao neku vrstu stenografije kada odlučuju šta će kupiti i da li će knjiga opravdati njihova očekivanja.

Na primer: Vaš triler bi se mogao zvati “Smrt na prvo svetlo”. Vaša ljubav bi mogla biti “Poljubi damu”. Ali ne biste želeli da menjate te naslove.

Zakon o autorskim i srodnim pravima

Nevolja sa naslovima je u tome što autori ne mogu da štite autorska prava nad svojim naslovima u gotovo svim zemljama sveta (zbog čega ćete, ako određene naslove priključite na Amazon, doći ne samo do više filmova, već i do više knjiga istog naslova).

S tim u vezi, ne preporučujem korišćenje istog naslova koji je neko drugi ranije koristio. To otežava izdvajanje vaše knjige.

Kad sumnjate, potražite pomoć

Ako izmišljate naslov, zatražite pomoć od prijatelja i porodice. Ponekad je nova perspektiva najbolji način da pogodite pravi naslov za svoju knjigu.

Ali zapamtite: Ako se nadate da ćete knjigu objaviti kod tradicionalnog izdavača, postoji mogućnost da ionako možda nećete moći da zadržite naslov koji ste sa teškom mukom smislili. Izdavači imaju tendenciju da ih promene (i, ne brinite, vaš izdavač će se uz vas najverovantije potruditi oko savršenog naslova).

Pa, srećno sa naslovima. I nemojte mene zvati ako ste već čvrsto odlučili za nešto što vam je srcu drago. Kako se ono kaže: hoćeš da ti kažem istinu, ili da ostanemo prijatelji?