Kad Androidi sanjaju električne ovce

Vreme čitanja: 2 minuta

Prvi film koja je moja starija ćerka gledala kada je bila mala bio je “Alien”, Ridlija Skota. Tatin omiljen film. Otad joj je ostala doživotna ljubav prema horor filmovima. Ima alarm na telefonu sa zvucima /muzikom iz Hičkokovog fima “Psiho”, scena sa nožem iza zavese tuš kade. Čak je i razvila talenat za scenske umetnosti.

Eto toliko koliko uticaji iz detinjstva mogu definisati kasniji život. A tata se nada da će možda postati poznata naučnica na nekoj intergalatičkoj svemirskoj stanici. I utamaniti svog prvog aliena.

To me dovodi do razmišljaja o uticaju ranih programa iz detinjstva na naše obrasce života u odraslom dobu. I koliko ne možemo da uteknemo od njih. To stalno srećem kod svojih klijenata u radionicama terapijskog pisanja. Nije to ništa novo, naravno, ali je fascinantno koliko je jednostavno a moćno. I koliko toga uopšte nismo svesni.

Terapijsko pisanje je idealan način da osvestimo ove mentalne programe i obrasce sopstvenog mišljenja, iz kojih proizilaze odgovarajuće emocije i ponašanje. Tu se vidi puna važnost izreke “Kakve su ti misli takav ti je život”. Za razliku od drugih modaliteta rada na sebi, pisanje je višestruko moćno jer ostavlja trag kome možemo da se vraćamo; u neurološkom smislu veza između naše ruke i mozga je najmoćnija neuronska veza kod ljudi koja daje značajne efekte u procesu isceljenja. I mentalne higijene kao takve.

Kada pišeš svoju životnu priču, traumu, emociju druge ljude, tada si u direktnom kontaktu sa sobom. Na jedan nežan i kreativan način vodiš samog sebe kroz dubine svog unutrašnjeg bića. Mnogi klijeti se silno iznenade čega sve u njima ima. Potisnuto u dubine podsvesti, ugrađeno u njihov ćelijski sistem, njihovi demoni rade svoju priču. Biološki algoritmi. I telo to savršeno zna, iako se naš mozak pravi da ništa od toga ne postoji.

A onda, u jednom trenutku,počnemo da dobijamo telesne signale da nešto nije u redu sa nama. Počnu bolesti i propadanje. I onda odemo u medicinu koja nam uglavnom povadi te sginalne lampice i kaže sada je sve ok. A nije. I tu nastane problem. Nema čarobne pilule. Nema instant rešenja. Sam si sa sobom.

Zato prihvati se sebe samog na neki način koji ti najviše prija. Ja predlažem da počneš sa terapijskim pisanjem. Problem za većinu boljki, onih mentalnih ili autoimunih je u obično u tebi. Nešto je u nekom trenutku pošlo naopako. To samo ti možeš da oktriješ. Medicina može biti od pomoći. Ali glavni posao je tvoj.

Osluškuj sebe, svoj um u telo i pomogni sebi u procesu isceljenja. Neće niko ako nećeš ti.

Vreme je da uloviš svog prvog Aliena. Nje to tako baš teško. Uostalom radi se o tebi. A valjda je to prva stvar na listi prioriteta. Ili bi barem trerbalo da bude.

Pridruži mi se u radionicama individualnog ili grupnog terapijskog pisanja i uzmi stvari u svoje ruke.

Svako putovanje uvek započinje prvim korakom, zar ne?


X