Možda nisi onaj za koga misliš da jesi.
Znam, zvuči kao još jedna od onih rečenica koje treba da te nateraju da se zamisliš.
Ali probaj nešto jednostavno.
Seti se poslednjeg puta kada si reagovao potpuno drugačije nego što si očekivao od sebe.
Možda si nekome oprostio iako si rekao da nikada nećeš.
Možda si ostao u odnosu iz kojeg si odavno želeo da odeš.
Možda si se naljutio mnogo više nego što je situacija zahtevala.
Možda si ćutao kada si znao da treba da govoriš.
Ili si, sasvim suprotno, rekao nešto zbog čega si kasnije pomislio:
„Koji mi je đavo bio?“
E upravo tu počinje zanimljiva priča.
Jer možda problem nije u tome što ne poznaješ sebe.
Možda je problem u tome što u tebi nema samo jednog tebe.
U tebi živi dete koje još čeka da ga neko primeti
Negde u tebi postoji dete.
Ne ono metaforičko dete koje treba da zamišljaš kako sedi u nekoj sobi.
Nego stvarni trag osobe koja si nekada bio.
Onaj koji je naučio šta znači biti voljen.
Šta znači biti odbijen.
Šta moraš da uradiš da bi dobio pohvalu.
Kada treba da ćutiš.
Kada smeš da budeš ljut.
Kada je bezbedno pokazati slabost.
I to dete ne nestaje samo zato što si odrastao.
Samo dobije novi posao.
Postane odrasli čovek koji se previše trudi da bude dobar.
Odrasla žena koja ne ume da kaže „ne“.
Osoba koja panično pokušava da ne razočara druge.
Čovek koji godinama pokušava da dokaže da vredi.
A onda se pita:
„Zašto mi je toliko važno šta drugi misle?“
Zato što možda ne pokušavaš da zadovoljiš ljude oko sebe.
Možda još uvek pokušavaš da zadovoljiš nekoga ko je davno živeo u tvom životu.
U tebi živi i onaj koji se plaši
On je veoma kreativan.
Nikada ti neće reći:
„Nemoj zato što se plašiš.“
To bi bilo previše očigledno.
On će ti reći:
„Nije pravi trenutak.“
„Treba još malo da razmisliš.“
„Sačekaj da se stvari stabilizuju.“
„Možda ipak nije za tebe.“
„Šta ako ne uspe?“
I sve to zvuči veoma razumno.
Strah je, na kraju krajeva, odličan advokat.
Ume da odbrani gotovo svaku odluku koju doneseš da ništa ne promeniš.
U tebi živi i onaj koji želi da bude prihvaćen
Ovaj je posebno opasan.
Jer zbog njega možeš da provedeš čitav život igrajući ulogu osobe koja se drugima dopada.
Postaneš duhovit jer se to očekuje.
Pametan jer to donosi poštovanje.
Jak jer ne želiš da neko vidi da si ranjiv.
Dobar jer se plašiš konflikta.
Uspešan jer si zaključio da ćeš tek tada vredeti.
I onda jednog dana dobiješ sve što si mislio da želiš.
I shvatiš da ti se baš i ne sviđa život koji si napravio.
Zašto?
Zato što si možda godinama gradio život za publiku.
A zaboravio si da pitaš glavnog glumca šta želi.
U tebi živi i životinja
Ovo je deo koji naš savremeni čovek baš ne voli da čuje.
Mi volimo da mislimo da smo racionalna bića.
Razumni.
Civilizovani.
Iznad instinkta.
A onda neko drugi dobije pažnju koju smo želeli i odjednom osetimo zavist.
Neko nas ponizi i želimo da mu vratimo.
Neko nas prihvati i odmah nam postane važan.
Neko nas odbaci i počnemo da razmišljamo o njemu mnogo više nego što bismo želeli.
Zašto?
Zato što u nama još uvek rade veoma stari programi.
Pripadanje grupi.
Status.
Takmičenje.
Privlačnost.
Odbacivanje.
Opasnost.
Sigurnost.
Nije čovek prestao da bude životinja zato što je izmislio internet.
Samo je životinja dobila Wi-Fi.
U tebi živi i saboter
Njega svi poznajemo.
Kreneš da radiš nešto dobro.
I onda odjednom:
„Ma nema veze.“
Počneš da treniraš.
Odustaneš.
Počneš da pišeš.
Prestaneš.
Uđeš u zdrav odnos.
Postane ti dosadno.
Dobiješ dobru priliku.
Uplašiš se.
I onda kažeš:
„Ja jednostavno nisam disciplinovan.“
Možda.
A možda je priča malo komplikovanija.
Jer čovek ponekad ne bira ono što mu je dobro.
Bira ono što mu je poznato.
A poznato može biti veoma loše.
Ali je poznato.
I mozak često više voli poznatu nesreću nego nepoznatu slobodu.
U tebi živi i onaj koji želi da pobegne
Od svega.
Od problema.
Od ljudi.
Od odgovornosti.
Od sebe.
Nekad kroz posao.
Nekad kroz zabavu.
Nekad kroz telefon.
Nekad kroz beskrajno gledanje tuđih života.
Samo da ne moraš da ostaneš sam sa svojim.
Zanimljivo je koliko smo danas dobri u tome da budemo stalno zauzeti.
Samo da ne bismo imali vremena da čujemo šta nam se zapravo događa.
A onda postoji jedan problem
Svi ovi ljudi imaju nešto zajedničko.
Svi tvrde da su ti.
Dete kaže:
„Nemoj da me odbiju.“
Strah kaže:
„Nemoj da rizikuješ.“
Ego kaže:
„Moraš da dokažeš da vrediš.“
Životinja kaže:
„Moraš da pobediš.“
Saboter kaže:
„Vrati se na poznato.“
Potreba za prihvatanjem kaže:
„Budi ono što drugi žele.“
I svaki od njih ima svoje argumente.
Problem je što ti često misliš da si to ti.
A možda je to samo jedan deo tebe koji je u tom trenutku preuzeo mikrofon.
Zato pitanje nije „Ko sam ja?“
To je možda jedno od najprecenjenijih pitanja koje čovek može da postavi.
Bolje pitanje je:
„Ko trenutno govori kroz mene?“
Kada se naljutiš — ko govori?
Kada se uplašiš — ko govori?
Kada nekome zavidiš — ko govori?
Kada se povučeš — ko govori?
Kada želiš da se dokažeš — ko govori?
Kada ostaješ tamo gde znaš da ne treba da ostaneš — ko govori?
I kada doneseš odluku koju zaista želiš — ko tada govori?
Jer postoji ogromna razlika između:
„Ja sam takav.“
i:
„Jedan deo mene se ponaša tako.“
Prva rečenica je presuda.
Druga je mogućnost.
Možda ne treba da pronađeš sebe
Možda treba da upoznaš sve svoje verzije.
Onog koji se plaši.
Onog koji želi ljubav.
Onog koji želi moć.
Onog koji želi da pobegne.
Onog koji želi da bude prihvaćen.
Onog koji želi da bude poseban.
Onog koji još uvek pokušava da popravi nešto iz prošlosti.
I onog tihog koji sve to posmatra.
Jer možda zrelost nije trenutak kada konačno postaneš „svoj“.
Možda je zrelost trenutak kada shvatiš:
„Aha. Dakle, ovo nije ceo ja. Ovo je samo jedan deo mene.“
I tada dobijaš nešto što ranije nisi imao.
Izbor.
Ne moraš da uništiš taj deo.
Ne moraš da ga mrziš.
Ne moraš da ga se oslobodiš.
Samo više ne moraš automatski da mu predaš volan.
Pa ko sve od tebe ima u tebi?
Ima dete.
Ima odraslog čoveka.
Ima uplašenog čoveka.
Ima onog koji želi da bude voljen.
Ima onog koji želi da bude važan.
Ima životinju.
Ima sabotera.
Ima posmatrača.
I ima mnogo toga čega još nisi svestan.
Zato možda najveće pitanje nije:
„Ko sam ja?“