Ko voli, tih je. Odzvanja samo prazna posuda.
Mnogi ljudi su pokušavali da spasu svoje emotivne veze sa drugim ljudima tako što su odlazili u savetovališta, kod porodičnih terapeuta, kod sveštenika, najboljih prijatelja, ili su gutali knjige iz oblasti popularne psihologije, u pokušaju da „pravilno komuniciraju” i spasu svoje emotivne odnose sa suprotnim polom.
I šta se obično desilo? Ništa. Iza svih tih seansi obično usledi neizbežna katastrofa i gorak ukus u ustima da vam „dobra komunikacija” nije bila ni od kakve pomoći. Što je još gore, situacija je postajala još lošija nego što je bila na početku. Zašto?
[Tweet “Dobra komunikacija nema nikakve svrhe tamo gde postoje „vruće“ emocije i sebičluk”]
Pre svega zato što u ljudskim odnosima dominiraju emocije i sebičnost, kao dve ključne odrednice našeg ponašanja i mišljenja. To je prosto u ljudskoj prirodi. Niko ne spori da su komunkacijske veštine važne u međuljudskim odnosima, ali samo do izvesne mere i tamo gde emocije nisu intenzivne i gde naša prirodna sebičnost nije na velikim iskušenjima. Zato je ideja o tome da ćete dobrom komunikacijom i veštim tehnikama rešavanja problema spasti svoju vezu sa drugim potpuna iluzija.
Kada ste sreli svog partnera na početku veze, nikakvih problema u komunikaciji nije bilo, zar ne? Odlično ste komunicirali, vedro rešavali životne probleme, nije bilo nepremostivih prepreka koje se nisu mogle prebroditi. Bili ste i strpljivi i tolerantni, široke ruke i duše dok ste u drugome videli pravi duhovni (neko i materijalni) interes, itd.
Međutim, vremenom stvari često krenu naopako iz brojnih razloga i tada naša prava priroda, ona duboko ispod površine postane vidljiva. Pojave se razlike u karakteru, vaspitanju, pogledu na svet, interesima, itd itd, emocije se ohlade, život pritiska brojnim nedaćama. I vi onda pretpostavite da će sada vešta „dobra komunikacija“, asertivne tehnike, pažljivo slušanje, dobar izbor reči i tome slično naprasno popraviti stvar?
Neće. Jer nije stvar u komunikaciji nego u strukturi ličnosti, u našim povređenim emocijama, ljutnj i i sujeti, u našim mentalnim obrascima sa kojima smo odrasli i koje nikada ne napuštamo.
Ljudi se jako teško suštinski menjaju: setite se one izreke „vuk dlaku menja, ali ćud nikada“. Potrebni su tektonski poremećaji, da bi do suštinskih promena došlo, a one se veoma retko događaju, a kod većine ljudi nikada. Tako da razlog raspada neke veze nije u komunikaciji koju treba ponovo da „učite“, već u oslanjanju na zdrav razum i pokušaj da se prevaziđu fundamentalne razlike zbog kojih je komunikacija prestala da funkcioniše. I da se pronađe kompromis i zajednički interes ako postoji. Jer setite se malo: niko ne želi da komunicira sa partnerom sa kojim je izgubio emotivnu vezu, niti da komunicira sa nekim ko je besan, ljut, ljuboromoran, kritičan, bez argumenata, ili nesiguran.
Dobra komunikacija nema nikakve svrhe tamo gde postoje „vruće“ emocije i gde je ugrožena urođena ljudska sebičnost, i gde su razlike među ljudima tolike da nikakva komunikacija ne može učiniti da se one premoste. Bolje rešenje je u prihvatanju takve situacije i hlađenju emocija, i tek nakon toga komunikacija može doneti nekakve rezultate, koji nemaju nikakve veze sa spašavanjem veze ili „popravkom“ onog drugog, za koga smo mislili da se putem „dobre komunikacije“ može promeniti, „privoleti razumu“ ili šta god već.
Jedna od velikih ljudskih psiholoških istina jeste da je uvek u boljoj poziciji onaj koji nešto neće. To što to niste videli (ili hteli, umeli da vidite) na samom početku veze je vaš problem, a ne onog drugog. I sa tim ćete morati da živite. Što uopšte nije loše.
Život je lep, zar ne?
