Automatsko pisanje

Vreme čitanja: 6 minuta

Automatsko pisanje je jednostavan, siguran i moćan način da se povežete sa svojom dušom. 

Ali nemojte da vas plaši deo „pisanja“! Automatsko pisanje može da praktikuje svako, od početnika koji su tek započeli svoje duhovno putovanje, do iskusnih putnika na unutrašnjem putu.

Ne morate da budete „dobar pisac“ ili da se uopšte trudite oko pravopisa i gramatike – ništa od toga nije važno!

Automatsko pisanje je potpuno intuitivno, tako da je jedino važno vaše srce i osnovna namera.

U ovom članku želim da podelim sa vama kako da usavršite ovu magičnu veštinu, čak i ako nemate iskustva!

Pregled sadržaja

  • Šta je automatsko pisanje?
  • Prednosti automatskog pisanja

Kako da kanališete svoju dušu putem automatskog pisanja?

1. Odvojite vreme i prostor

2. Razmislite o pitanju za koje želite uputstva

3. Opustite svoj um

4. Uđite u blagi trans

5. Dozvolite protok informacija

6. Protumačite informacije

Šta je automatsko pisanje?

Automatsko pisanje, takođe poznato kao psihografija, je praksa prisluškivanja dubokog izvora mudrosti u vama izvan svesne svesti – takođe poznatog kao Duša.

Ova intuitivna praksa pisanja se obično radi u stanju svesti nalik transu ili izmenjenom stanju.

Psiholozi i spiritualisti imaju različita uverenja o poreklu automatskog pisanja, pri čemu neki tvrde da ono potiče iz nesvesnog uma, a drugi tvrde da potiče od natprirodnih sila kao što su duhovni vodiči i anđeli.

Moje lično uverenje je da automatsko pisanje potiče iz nesvesnog uma koji je ulaz u Dušu ili Više Ja. Ovo čini automatsko pisanje divnim načinom da dobijete duboke i tačne životne smernice!

Ako polako i postojano naučite umetnost i zanat automatskog pisanja, videćete koliko duboko može da promeni vaš život.

Evo glavnih prednosti ove čudesne prakse:

  • Umirujući i centrirajući efekat na um i telo
  • Sticanje direktnog duhovnog vođstva od vaše Duše/Višeg Ja
  • Više unutrašnje jasnoće i razumevanja iz ptičje perspektive
  • Poboljšana sposobnost donošenja mudrih odluka
  • Lečenje / balansiranje čakre trećeg oka i čakre grla
  • Povećana povezanost srca
  • Intuitivne sposobnosti se izoštravaju, usavršavaju i razvijaju
  • Osećati se više podržanim i duboko shvaćenim od strane života
  • Poboljšana sposobnost da verujete svojim primarnim instinktima creva
  • Razumevanje šta je vaš put i svrha u ovom životu

Postoje mnoge druge prednosti automatskog pisanja i to je deo čudesne radosti ove prakse – nikad ne znate tačno kako će vam sledeće obogatiti život!

Postepeno ćete otkriti da su različiti delovi vas i vašeg života prošli neku vrstu duhovne alhemije na najsuptilniji, ali najdublji način.

Automatsko pisanje i duhovno buđenje

Mnogi ljudi koji su prošli duhovno buđenje često se nađu instinktivno privučeni automatskom pisanju.

Postoji nešto u misteriji i magiji svojstvenoj ovoj praksi što je čini ponižavajućom, otkrivajućom i isceljujućom – osobinama koje su potrebne svakom duhovnom tragaocu.

Automatsko pisanje je takođe duhovna praksa jednako relevantna i korisna kao joga ili meditacija jer otvara kapiju ka iskustvima samospoznaje i duhovnog jedinstva.

Takvi uzvišeni ukusi ovih božanskih otkrivenja mogu ponuditi ogromno vođstvo, smer i uvid za Dušu u potrazi za svojim istinskim Domom.

Kako da kanališete svoju dušu putem automatskog pisanja

U suštini, automatsko pisanje, kada se razloži na jednostavne korake, prilično je jednostavno. Ona uključuje:

  • Upotreba olovke i papira/otvaranje beležnice ili Vord dokumenta
  • Razmišljanje o pitanju koje treba postaviti
  • Zapisujući pitanje
  • Opuštanje tela i uma
  • Omogućavanje pisanju da teče spontano

Međutim, ulazak u tok potreban za automatsko pisanje može biti prilično težak bez neke vrste smernica (osim ako nemate prirodni dar za to).

Takođe biste mogli da otkrijete, kao i mnogi ljudi, da prvi put kada pokušate sa automatskim pisanjem prođe zaista dobro. Ali posle toga se mnogo mučite!

Razlog zašto se to dešava je taj što kada prvi put probamo nešto novo, naši umovi su često prazni od verovanja i očekivanja (takođe poznat kao „početnički um“).

Međutim, nakon toga počinjemo da gomilamo mentalni prtljag i očekivanja koja imaju tendenciju da blokiraju proces spontanog otkrivanja.

Ne brinite ako se ovo desi.

Ono što ćete morati da naučite je kako da ispraznite um.

U nastavku ću podeliti nekoliko saveta o tome kako to da uradite – zajedno sa osnovnim procesom automatskog pisanja, od početka do kraja:

1. Odvojite vreme i prostor

Pre nego što započnete sesiju automatskog pisanja, važno je da sebi date onoliko vremena koliko je potrebno da izrazite ono što treba da se izrazi.

Jedan siguran način da se ometa protok informacija je vremenski pritisak i očekivanje da bi „trebalo“ da potraje određeno vreme.

Po mom iskustvu, automatsko pisanje može potrajati nekoliko minuta bilo gde do pola sata ili više.

U osnovi, stvorite prostor u kome se možete mentalno što više opustiti.

Možda ćete imati koristi od rezervisanja vremena u popodnevnim satima kada ne možete da budete uznemireni ili u bilo kom trenutku kada ne možete da budete prekinuti najmanje sat vremena.

Zapamtite, zaslužujete ovo vreme za sebe! Automatsko pisanje je unutrašnja radna praksa koja hrani i revitalizuje vaše dublje ja. Tretirajte ovu praksu kao svetu i znajte da ste dostojni da ovo doživite!

Ako iz nekog razloga morate da održavate sesiju kratko, podesite tajmer tako da ne morate da brinete o čestom proveravanju vremena.

2. Razmislite o pitanju za koje želite uputstva

Čitava svrha automatskog pisanja je pristup uputstvima iz vaše duše, posebno ako se borite da ih čujete u svakodnevnom životu.

Započnite svaku sesiju jasnim pitanjem i zapišite ga u svoj dnevnik ili Vord dokument.

Izaberite pitanje koje vas zaista vuče za srce ili izjeda iznutra. Što je pitanje emocionalnije, to će vaš odgovor biti jasniji. Ovaj korak je poznat i kao postavljanje namere.

Takođe je važno da svoje pitanje uputite nekome ili nečemu posebno, kao što je vaša duša, duhovni vodič ili vaš nesvesni um.

Na primer, vaše pitanje bi moglo biti „Draga dušo, zašto stalno sabotiram svoju sreću?“

Pokušajte da vaša pitanja budu jednostavna.

Ako imate mnogo pitanja, podelite ih na različite sesije pisanja — to će vam olakšati proces. Birajte samo jedno centralno pitanje u isto vreme.

3. Opustite svoj um

Naučiti kako da opustite svoj um najvažniji je deo automatskog pisanja.

Kada je vaš um miran i prazan od misli, spontano pisanje postaje mnogo lakše.

Primeri mogućih načina na koje možete da opustite svoj um uključuju:

  • Meditacija
  • Tehnike disanja
  • Svesnost
  • Vizuelizacija
  • Aromaterapija
  • Sedeći u prirodi
  • Joga

Radite sve što vam odgovara i što vas najviše opušta.

4. Uđite u blagi trans

Kao ljudi, imamo sposobnost da vrlo lako uđemo u stanja slična transu. Najpopularnije stanje transa u koje ulazimo je dok gledamo TV!

Stanje nalik transu je oblik izmenjene svesti u kojoj se vaš normalan mozak opušta.

Za automatsko pisanje, ulazak u stanje transa je veoma koristan jer olakšava spontani protok informacija.

Uobičajeni načini za ulazak u blagi trans uključuju slušanje muzike, jogijsko/holotropno disanje, mantre, zadatke koji se ponavljaju, vođene meditacije, samohipnozu i mnoge druge.

Izaberite ono što vam najbolje odgovara i nemojte se stideti eksperimentisanja. Ja lično volim da slušam umirujuću muziku, da sedim na otvorenom u prirodi i da to mešam sa pažnjom ili meditacijom.

Možda biste takođe želeli da pročitate naš članak o izazivanju stanja transa za više smernica i inspiracije.

5. Dozvolite protok informacija

Kada se osetite spremni, možete početi da pišete.

Ne brinite ako su u početku reči gobbledigook ili ako ne možete da pratite tok informacija.

U stvari, ako niste potpuno svesni šta pišete, to je zapravo veoma dobra stvar! To znači da koristite nešto što je mnogo veće od vašeg uma.

Takođe je veoma uobičajeno da tokom ove faze osuđujete ono što pišete i analizirate to sa skepticizmom. Ovo je sasvim normalno.

Ako primetite da vam se um previše meša, nežno se vratite bilo kojoj praksi koju ste ranije koristili da biste ušli u stanje transa.

Na primer, ako ste ritmično disali, vratite se na to. Verovatno ćete morati da ponovite ovaj korak nekoliko puta.

Više volim da skrenem pogled kada pišem da me ne bi lako uvući u procenu onoga što pišem. Ali drugi ljudi više vole da gledaju. Eksperimentišite i vidite šta vam odgovara.

Ako niste navikli da pišete, verovatno ćete u početku imati malo inhibicije, što je prirodno. Sa praksom, ući ćete u „tok“ toga, što znači da će vam automatsko pisanje sve lakše i lakše raditi bez svesnog razmišljanja.

Zapamtite: ne sudite o onome što ste upravo napisali.

Usredsredite se na ulazak u stanje transa, neka vaš um bude mekan i nefokusiran, i pišite!

6. Protumačite informacije

U određenom trenutku, intuitivno ćete osetiti da se vaša sesija automatskog pisanja bliži kraju.

Možda ćete se osećati kao da ste energetski „presušeni“ ili vam um ponovo postaje oštriji. Vremenom ćete naučiti kako izgleda ovaj signal.

U drugim slučajevima možete naglo prestati da pišete i više informacija ne dođe.

U svakom slučaju, kada prestanete, vreme je da pregledate ono što ste napisali.

Pokušajte prvo da potražite koherentne rečenice ili ključne reči koje bi mogle iskočiti. Možda velika većina zvuči kao besmislica, ali s vremena na vreme postoji čitljiva rečenica – fokusirajte se na to.

Ponekad ćete takođe pronaći obrasce, au nekim situacijama čak i reči sa različitih jezika koje se pojavljuju u vašem dnevniku.

Drugi oblici automatskog pisanja mogu uključivati mantre, simbole, pa čak i slike.

Budite spremni da malo razmislite o sebi jer je ono što se dešava često metaforično ili simbolično.

Takođe, ako ste zbunjeni onim što je napisano, uvek to možete koristiti kao pitanje koje ćete postaviti u sledećoj sesiji automatskog pisanja.

Kada sam zbunjen, volim da čekam i razmišljam o onome što je napisano neko vreme. Ako nisam shvatio šta je poruka posle nedelju dana (što je retko), koristim to kao još jedno pitanje za svoje sesije automatskog pisanja.

Terapija pisanjem. Napiši sebe. Probaj moje radionice terapijskog pisanja i uveri se sam. Čitamo se i pišemo!

Telefon života

Vreme čitanja: 5 minuta

Jednom sam otišao na književno veče u jednoj od najvećih mentalnih ustanova. Da se čita poezija. Sedeli smo zajedno mi kao normalni i oni koji to kao nisu. Stanari tužne kuće. Bio je čak i jedan poznati pesnik. Kao gost. Svi su u njega gledali, dok se on onako dobrostivo smeškao. Trebalo je da čitaju pesnici i ovi drugi pesnici (stanari kuće) svoju poeziju. Nisam znao šta da očekujem. A onda sam doživeo prosvetjenje koje neću zaboraviti dok sam živ. I koje je tek sad vidim toliko uticalo na moj život. I pisanje.

Posle onog čuvenog velikog pesnika, i još nekoliko manjih, na scenu je izašla Ona. Na obrazima je imala jarko crvenilo. Na kapcima tešku zelenu šminku. I lepo se obukla na šljokice. Bila je uzbuđena. Svi smo bili uzbuđeni. A onda je pročitala jednu svoju pesmu. Pa još jednu. I još jednu. U sali je nastao muk. Doktori su se nervozno meškoljili, kao da su očekivali da će nešto strašno da se desi. Ne znam šta su očekivali, valjda da ćemo svi postati ludi. A onda se salom prolomio aplauz. Topao od srca. Pesme su bile sjajne. Produkt jedne neverovatne realnosti. I pogleda na svet sasvim drugačijeg od ovih normalnih pesnika, koji su bili dosadni i bavili se rimom umesto pesmom.Njene su bile čiste, prave, direktno iz srca. Kapi ljubavi u obliku reči. Neverovatno. Postideo sam se što sam normalan. I shvatio razliku stvaranja. Tada. U toj tužnoj kući.

Budi sam svoj terapeut

U radionicama terapijskog pisanja nauči kako možeš sam sebi da pomogneš. Reši se strahova, anskioznosti, stresa, depresije. Poveži se sa svojim unutrašnjim bićem i postani najbolja verzija sebe.

POGLEDAJ RADIONICE

Sutradan sam ponovo došao ali ovaj put na odelenje. Čekao sam mog druga psihijatra da nešto popričamo. Njemu se tamo nešto odužilo tako da sam samo sedeo i gledao. Neverovatne životne drame, koje nijedan pisac ne može da osmisli. I tako sam sedeo i buljio u njih. Tamo je bio jedan telefon na pultu kod glavne sestre. Sedeo sam tamo iza stola i gledao. Mogli ste da napišete knjigu o dramama koje su se odigravale na tom telefonu. Dubine ljudske tragedije i visine komedije, sve se odigralo na telefonu.

Prvo je došao stariji čovek koji je imao Alchajmera. Verovatno da je mogao je dobro da funkcioniše u poznatoj kući. Ali dovedete ga na čudno mesto i katastrofa se zadesi. Gledao sam ga kako prilazi telefonu, skida slušalicu sa telefona, a zatim se zbunio i uspaničio. Nije mogao da smisli šta dalje. To je život umro ispred mene. Niko nije mogao ništa da uradi. Nije bilo nade. Za malo vremena više neće prepoznavati svoju decu. Pitanje je samo koliko dugo. Razmišljao sam o tome kako to mora biti, gledati kako voljena osoba postaje sve gore i gore. Demencija. O demenciji sam samo slušao i čitao knjige. Ali na odeljenju je to bila stvarna osoba, stvarni život, radosti, tuge, nade i ostvarenja. Svi umiru. Svi se pripremaju da budu zaboravljeni. Ne od drugih, već od samog sebe. Nadamo se da ćemo živeti u tuđim sećanjima. Nadam se tome. To je jedan od razloga zašto pišem. Zbog toga, delom imamo i decu. Zašto imamo nadgrobne spomenike. Istoriju. Paralelnu istoriju. Mrtve koji žive u našim srcima, umovima, u našem sećanju. Ne samo u knjigama, već u živoj sadašnjosti. Sa demencijom ni ne živiš u sopstvenom sećanju. Umreš pre nego što umreš. To je najstrašnija moguća anonimnost. Ni sami ne znate. Nema je više. Niko tamo ne zna. Video sam to ispred tog telefona.

Onda je na telefon došla sredovečna majka i domaćica, očigledno negde iz unutrašnjosti. Bila je depresivno hipohondrična. Kontrolisala je svoju porodicu kroz bolesnu ulogu. Svi i sve se vrtelo oko nje – bolovi, mučnina i glavobolja. Imala je čudan osećaj da se nešto živo kreće u njoj, oko grudi, poput vetra, hladnoće oko njenog srca, nečega što se kreće u njenim venama, velikog umora i jake glavobolje. „Takva glavobolja, doktore.“ Ne biste mogli da je mrzite. Ali sigurno je ne biste mogli ni da je volite. Za svaki problem, za svaku potrebu, fizički simptom. Nije mogla da radi ili kuva, sigurno ne može da vodi ljubav. Uvek previše umorna, nervozna i bolesna. A lekari su isprobali gomilu lekova. Ništa nije funkcionisalo. Bilo je nuspojava. Ili je zaboravila da uzeme tablete. Ili su ih izbacili. Sa njom nije bilo ništa loše, osim što s njom nije bilo sve u redu. Uglavnom, činilo se da je porodici bila potrebna pauza od nekoliko nedelja. Nisu znali šta da rade sa njom. Postali su opsednuti njenom dijagnozom i lekovima. Ništa se nije promenilo. Zatim je otišla kući. Gledao sam je kako razgovara telefonom, posežući za svojom odsutnom porodicom i priča im priču o fizičkoj bedi. Zamišljam tanki snop zloćudne energije koji putuje telefonskom linijom, u njen dom, kroz slušalicu, u mozak nekog od bližnjih, uspostavljajući parazitsku vezu. Možda je bila vanzemaljac. Mislim da su naučno-fantastični filmovi alegorija.

Zatim se telefona dočepala devojka u kasnim dvadesetim. Ona je bipolarna, kaže sestra dok nezainteresovano prelistava modni časopis. Fina, graciozna, plava, providna, videle su se vene na njenim koščatim rukama. Delovala je vrlo prefinjeno, vrlo otmeno. Gotovo aritoskratski. Onada je počela velika drama. Pozivi roditeljima. Momku sa kojim je u vezi. Ekstravagantne reakcije, vikanje, treskanje telefona. Ponovo poziv ovaj put molećiv, sa dosta jecaja i suza. Manipulacija za posetu ili obrok u Meku koji treba da bude donesen, ili za voljenu osobu koja će reći lekaru da je otpusti. Ponovo se veza prekida.

Čudna situacija. Osećam se kao u nekom teatru apsurda, u kome se ređaju beskrajni monolozi, jer su oni drugi negde tamo. Spaja ih samo ta sprava, samo taj telefon iz koga ne čujem one sa druge strane. Sa druge strane života, u ovom slučaju. Ostali ljudi bili su rekviziti lične melodrame, a ne prava ljudska bića. Telefon je bio još jedan pomoćnik. Kao i medicinske sestre. I doktor. Sve rekviziti u pozorištu apsurda. Nisam mogao da vidim obrazac. Puno pozorišta, ali nema zavere. Nema prave teme. Nema svrhe ili pravca.

Prilazili su i teži slučajevi psihoze i slično. Oni su posebna kaegorija. Teško psihotični ljudi ponekad bi stajali pred telefonom i samo zurili u njega. Imali su sumornu, maglovitu ideju o postojanju tamo nekog stvarnog sveta, nekoga koga bi možda mogli da pozovu. Ali nisu mogli da se povežu. Ne možeš da se povežeš telefonom ili u životu ni sa sobom, ni sa drugima, ni sa sopstvenim mislima. Shvatio sam zašto me podsećaju na mnoge sa one strane zidova. Osoba više nije tu. Oni šetaju, razgovaraju, jedu i uzimaju lekove. Naša kultura ih je puna. Prazninu možete videti na telefonima. Nema fokusa. Nema pravca. Nema motivacije. Nema ni patnje. Samo beskrajna mehanička funkcija, probijanje dana, obavljanje rutina ili haotični nedostatak rutine. Lekovi nisu značili ništa. Nije bilo nikoga da uzme lekove. Oni se nikada ne vrate. Ne kao pre. A ipak, tamo je još uvek bila osoba. Intenzivna, duboka, povučena patnja. Ne biste mogli doći do nje, dodirnuti je ili razgovarate s tim duhom, ali bio je tu negde. Čovek usamljen u gomili sličnih.

Onda je dođao jedan manični pacijent. Divlje euforičan, uzvišen, urnebesan, ekspanzivan. Zrači sjajnom energijom. Pun gestova, života i bujnosti. Oni mnogo vole telefon, kaže sestra. Maničari su bili izuzetni srećni što mogu da telefoniraju. Sa velikom radošću bi objasnili onome ko je slušao kako se sjajno osećaju. Nikad nije bilo bolje. Jednostavno su voleli da telefoniraju. Šta može biti bolje i jednoj mentalnoj ustanovi nego razgovarati telefonom! Kakav život! Kakav dan! Jedan manijačni pacijent objasnio je mom prijatelju doktoru da može da prolazi kroz zidove. Svoju energiju dobio je direktno iz gradske elektroenergetske mreže. Imao je četrdesetih godina i još je živeo sa majkom. Bila je krhka, ljubazna i draga. Znala je da je to manija. I pristao je da dođe u bolnicu iako nije bilo ničeg lošeg i osećao se dobro. On je znao. Ne mogu da kažem. Ali je znao.

Drugi bi samo stajali uz telefon, sa slušalicom u ruci i zurili u brojčanik. Lica mokrih od suza, izgubljeni i usamljeni, posežući za svetom koji se nije vraćao. Nisu napravili predstavu. Nisu bili na pozornici. Bili su samo mali i usamljeni i izgubljeni, tužni i beznadežni.

***

Izašao sam napolje u ono što zovemo normalan svet. Pravu realnost. Paralelni svet. Zapalio sam cigaretu i gledao kako šibica dogoreva do kraja. Oprljila mi prste. Nisam primetio. Upravo sam zavirio u dubinu svetova u beskrajnom svemiru ljudskih duša. Ko sam ja? Ko si ti?

Prati sajt

Hau du ju du, bejbi

Vreme čitanja: 2 minuta

Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva, kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovek ništa nije bolji od stoke, jer sve je taština.

jebote. u moru sranja novih gluposti nikad dosta. šaram po MREŽI i naiđem na TO:  ENGLESKI ZA BEBE. bebe. čudo. gledam dal sam dobro vido. jes, majku mu.neki likovi uče bebe od 3 meseca eng jezik. neverovatno. zovem kuma da i on vidi šta misli. kum se krsti. zovem kevu, baba uzme šećer i vodu. zovem komunalce, njima se jebe za sve. zovem psa on ćuti ne kapira. ok pas ko pas. i sedim tako glup u svomneznanju. i mislim: šta smo to zajebali na ovom svetu.

koliko moraš da budeš glup da progutaš i OVO. tišina mi odgovara nemo. lupam po slovima. ništa. ko je bre ovde lud? zasvrbe me prsti i ganglije. uzmem čašu. sipam ćilibarsku tečnost i turim dve kocke. Leda. dohvatim telefon i stisnem muda.

. dobar dan.

– dan.

-imam bebu za engleski.

. koliko je stara?

– ko?

– pa beba!

– tri meseca.

odlično. pravi uzrast za početak. šta se tu uči. znate uče se osnove. this iz d bol, giv mi d bol. kat. dog. pičkamaterina. al beba ne zna ni srpski, ustvari i ne govori samo ćuti i smeje se. nema veze, to se sve pamti. šta se pamti. pa jezik, reči, to. kako bre se pamti jel ste vi lobotomi. gospodine…pusti bre gospodine, kolko to košta? pet iljada. a jel može da se uči srpski? ne može, samo eng po metodi dr tog-itog. jebo vas on. molim?

odoh da vidim. sede neki morioni, sa sisama i bez njih, u krug i kotrljaju bebe i lopte. imaju i neke drvene kocke. žrvljotine po zidovima podsećaju na decu. strava. neka nedojebana prakljača, tičerka drži slovo i baca lopte. oni što kotrljaju deluju normalno. LIČE na uobičajene roditelje i decu.  TOZLA na njima PRAZNO U njima. lukac u ARMANIJU. muškarci ćelavi od biznisa,neki sa šiljatim frizurama ko vanzemaljci. možda i jesu. ja ko da imam žar u guzici. sedite. ne bih…bebe mašu rukama i nogama, guču. dis iz d bol. tejk d bol. bravo dušo.bol.mačka.ket.kuca.dog. vidim đavoodno šalu. buljim,ne trepćem. kao da sam pao s Marsa. crvenim od stida i tolike količine kretenluka. ovi debili stvarno veruju u to. nasmejani zadovoljni dajdatiga munem imbecili što muče sopostvene potomke. uživaju. kotrljaju onu decu. smeju se ponosni na svoje roditljstvo i pamet koju nemaju. gotovo kaže ona prakljača i namešta đozluke nakukastomnosu. broji kolko love po glavi. ličim joj na evro. smeška se, svrbi je novčanik. hvala što se došli. bosanski naglasak. vidimo se sledeće nedelje. a vaša beba?nemam bebu a i da imam ne biti je dao. gledaju me kao idiota. tresnem vrata i upuvam se iz pakosti.

vratim se u brlog. upalim mašinu da nešto reknem. dodam tečnost. šta ću sad? kome da kukam? šta me snašlo? pitanja bez odgovora. gleda me krznena vreća buva. on ne zna engleski. al zna da je gladan, buvara smrdljiva.  ljudima danas sve mož da prodaš. i govno u celoofanu. glupost je bezgranična reče neko. ostaje samo taština.

lavež je postao nesnosan.  odoh napolje. čaša prazna, mašina ugašena.

Hau du ju du bejbi?

Šest minuta

Vreme čitanja: 4 minuta

Mislili smo na pivo dok smo sedeli i čekali da nas neko kupi. Dobro hlađeno. U krigli. To sam svaki dan gledao u izlogu kafića preko puta radnje. Ukočila mi se bulja od tvrde klupe, dok se ovaj do mene stalno češkao po gurtnama i spoljnom džepu (bez dugmića) i uzdisao ko da mu je poslednje.

Onaj desno od mene je sedeo i samo ćutao, ladan ko šrpicer. Stavili su ga da sedi malo nakrivo, tako da su mu se ručke umrsile i pokvarile izgled. S vremena na vreme ga munem u rebra da vidim jel još živ. Bilo je tu i nekih sa sisama, u roze boji i svetloplava i zelena, uglavnom šareno društvo. Slika svakodnevnice. Povremeno bi neko ušo, malo bi nas zagledo, probao pred ogledalom, uglavnom žene, i ponovo nas vratio na klupu. Mene je jedna debela jutros krvnički otresla, drndala mi rajsferšlus na glavi, jedva sam živ i nepocepan osto. Ko zna šta bi bilo da me nije spasla prodavačica, ona nova, što ima provincijski akcenat.

-Kolko si ti već ovde, pita onaj bez dugmića.

-Mesec dana, kažem. A ti?

-Tri meseca. I još me niko nije kupio.- Uzdahne, mislio sam da će da pusti suzu. – To je zato što ništa ne vredim, opet će on sumorno. Vidim, glas mu drhti. Bi mi na sekund žao, al ko ga jebe, mislim se, bolje ja prvi da odem nego on. Taj je zreo za reciklažu, ili da ode nekoj budali na sniženju, pa da ostatak života provede u ormaru, u naftalinu. hehe. naftalin je za budale.Prošlo je tako još par sati i dva kupca. Dva. Katastrofa.

– Imam loš predosećaj, odjedanput bupnu onaj levo, za kog sam mislio da će prvi da zvekne.

Vidim, stvarno mu nije dobro, sav se otromboljio, zgužvao, kao da će da se rašije svaki čas. Jedno dugme napred mu se otšilo i klatilo samo što ne otpadne. Neka čudna jeza mi prođe kroz postavu. Krajičkom oka pogledam ostale. Onaj desno se nešto udubio u misli, nervozno vrti bočni rajsferšlus. One tri kokoške na gornjoj polici neprestano nešto toroču i ogovaraju kožne čizme preko puta, koje očigledno iz nekog razloga ne podnose.

U tom trenutku začu se zvonce na ulaznim vratima i u radnju nahrupi debela nafrakana gromada. Gazdarica. I gospodar naše sudbine. Po zlom pogledu kojim nas je ošinula odmah sam znao da je levak bio u pravu. Na horizontu se spremala oluja. A ja ću postati njen deo.

Sa vrata je počela da se dere na osoblje, vrteći i šušteći računima, papirima, izveštajima i čime ne još. Prodavačice su je prestrašeno gledale i nešto tiho odgovarale, povremeno bacajući pogled u našem pravcu. Skazaljke na časovniku preko puta naše police pokazivale su da je ostalo još šest minuta do zatvaranja. ŠEST MINUTA. Odjedanput, debela nakaza dreknu nešto, baci papire na pod, i uputi se ka nama. Ka meni. Pravo u mene. Pretrnuo sam od straha. Kao u nekom usporenom filmu video sam da za njom ide i jedna od prodavačica šireći ogromnu crnu kesu. Od straha mi se otvori zadnji rasjferšlus i podigoše ručke na glavi. CRNA KESA. To je značilo samo jedno. Reciklaža. Otpad. Sigurna smrt. Pitanje je samo bilo da li svi ili neko.

U sekundi sam odlučio da ja NE BUDEM TAJ NEKO. Obuze me neka čudna snaga, energija je šištala kroz moju postavu, nabrekoše kožni delovi i bočna ojačanja. Bez borbe se neću predati. Jebeš život ako budem pizda. Debela je prvo zgrabila onog desno, kome dugme otpade i on nestade u crnoj kesi. Veštim manevrom uspeo sam da kao slučajno skliznem s police i u dva strmoglava okreta završih na podu gde me dočeka debela nožurda i jednim preciznim udarcem štikle odbaci preko puta pravo iza police sa čizmama. Oprezno sam provirio, doduše malo naopako, ali dovoljno da vidim strašan prizor: pokolj tašni je bio u punom jeku. Za onim bez dugmića ode i onaj levo, pa jedna poslovna akten tašna, dva ranca i torba za kozmetiku. Debela je mahnito grabila i trpala u kesu sve redom. Poslednje odoše one tri kokoške sa gornje police. Nakon toga zavladala je gromoglasna tišina. Čulo se samo kako su skazaljke na časovniku tiho kvrcnule, i pokazale da je osam časova.

Šest minuta je prošlo. Najgorih šest minuta u mom kožno postavljenom životu. Odahnuo sam tiho da me ne čuju. Skriven iza čizama uspeo sam da dočekam jutro. Tada, kao što to obično u životu biva, u radnju uđe jedna fiina mlada žena, koja me je odmah spazila onako zabačenog među čizmama. Kupila me odmah, bez razmišljanja. Bilo je to kao ljubav na prvi pogled. Čak su joj i dali popust samo da me se reše. Ionako me nikad nisu voleli, jer nisam teo da igram kako oni sviraju. Uvek sam mislio svojom glavom i imao veću rezoluciju nego oni ostali, prosek. Dobio sam i ja svoj dom.

***

Često dok pada kiša, sedim na prozoru i posmatram park preko puta stana u kome sada živim. Prema meni su dobri ,naročito moja nova gazdarica koja me obožava i svuda nosi sa sobom. I njene drugarice mi se uvek dive, iako nisam neka marka. Jedino me njena mačka ponekad gricne, onako u prolazu. Al, ne zameram. I to je sve život.

Ponekad, kada se setim mojih drugara iz one radnje, skupim ručke, zatvorim rajsferšlus i prođe me neka jeza. Šta je sudbina? Nekom majka, nekom maćeha. Opet, mislim se, karakter je ipak tvoja sudbina, reče neko pametan. Da se nisam borio i ja bih sada bio u onoj kesi. Uključi mozak, govorio je stari majstor onda kad nas je šio i pušio duvan u smrdljivoj fabrici. Jer to je ono što ti je dato, imao je običaj da kaže setno. A Bog, Priroda, Univerzum, su potpuno ravnodušni prema tebi. Jer, život je kratak, nemoj da zaboraviš.

Nisam zaboravio. Nikada.

Promeni misli promeni život

Vreme čitanja: 2 minuta

Koliko puta smo čuli izreku “kakve su ti misli takav ti je i život”? U brojne varijacije na temu. Pa ipak, mnogi ljudi koji se muče sa životnim problemima, negativnim emocijama, anksioznošću, depresijom ili stresom, kao da zaboravlja ovaj jednostavan zakon Univerzuma: ZAKON AKCIJE. Ovaj zakon nam kaže da moramo da preduzmemo određenu akciju koja podržava naše misli, emocije i reči.

U terapijskom pisanju ovaj zakon se primenjuje i usvaja upravo kroz zapisivanje naših misli u obliku reči. S obzirom da sve počinje od misli, u najširem smislu te reči, njihova organizacija kod svakog od nas ima određeni obrazac. Definisanje a zatim promena ovog obrasca mišljenja je jedan od glavnih zadataka svake uspešne psihoterapije. Tehnike terapijskog pisanja su vrlo koristan način da promenimo misli i da promenimo sopstveni život.

Edukacija terapija pisanjem

Želite da postanete edukator/terapeut terpijskog pisanja? Pridružite nam se u negovanju ove efikasne metode samopomoći. Menotrski rad uz superviziju. Rastimo zajedno i pomozimo sebi i drugima.

Negativni obrasci mišljenja proizvode osćeanje patnje tuge, bole, uznemirenosti, depresije. Naše misli imaju moćan uticaj na naš svakodnevni život, uključujući naše emocije i ponašanje. Vrlo je važno da razumemo kako da se borimo protiv negativnog razmišljanja kako bi umanjili negativne posledice. Srećom, terpaijsko pisanje je jedan od načina da naučimo da promenimo navike negativnog mišljenja, tako što kroz pisanje možemo identifikovati sopstvene obrasce mišljenja, razmišljati mnogo optimističnije, i izaći na kraj sa negativnim obrascima.

U terapijskom pisanju imamo više načina za primenu ove metode. Jedna od njih je sledeća:

Prvi korak

Napravite listu automatskih negativnih misli.Misli su direktno povezane sa našim emocijama i ponašanjem. Naše misli direktno utiču na to kako se osećamo, što utiče na to kako se ponašamo. Kroz koncept ascijativnog (automatskog) pisanja, i pravljenja liste negativnih misli povećavamo svest o sopstvenom načinu razmišljanja, čime povećavamo sposobnost da menjamo sopsotvene misli u zdravije alternative.

Drugi korak

Istražujemo uzroke obrasca negativnog mišljenja. Kada postanemo svesni odakle ovi negatinvi obrasi mišljenja dolaze, tada smo u stanju da identifikujemo i zašto se pojavljuju. Moguće je situacije iz naše prošlosti rezultiraju našim negativnim navikama mišljenja.

Treći korak

Formiramo liste obrazaca. Kada uređujemo ono što smo na terapiji pisali (asocijativno pisanje, terapeutski dnevnik), važno je da utvrdimo specifični obrazac mišljenja, pre nego što probamo da promenimo bilo šta. Naše automaske negativne misli se ponekad razviju u obrasce mišljenja koje se zovu osnovna uverenja. Nekada ih zovemo beskorisne navike mišljenja koje postaju ukorenjene u našem umu. Ne samo što su beskorisne već i ne odražavaju realnost. Ove ekstremne misli vrlo često uopšte ne uzimaju u obzir mnoge druge važne detalje u vezi događaja u našim životima.

Četvrti korak

Utvrđujemo posledice. Identifikujemo zašto je određena misao negatvina; to nam pomaže da shvatimo zašto određena misao zahteva promenu.

Peti korak

Zapisujemo naše misli. Vrlo je važno da u terapeutskom procesu pisnanja čuvamo naše zapise na dnevnoj bazi, i identifikujemo misli koje podržavaju ili ne podržavaju obrascemišljenja,kako bi mogli dautičemo na njihovu promenu.

Terapijsko pisanje, udruženo sa ovim procesom upoznavnaja i izmene obrasca našeg mišljenja može da nam značajno promeni život na bolje. Dovoljni su vam papir i olovka o volja da počnete rad na sebi. Ostalo prepustite pisanju. Jer, pisanje ja vaš lični terapeut.