Pisanje i traganje za smislom

PONEKADA se čini da život jednostavno nema smisla. Loše stvari se dešavaju dobrim ljudima, a dobre stvari se dešavaju ljudima koji izgleda da ih ne zaslužuju. Svi naši fokusirani i neprekidni napori na jednoj stvari mogu propasti, ali nešto za šta smo jedva radili izgleda kao da magično pada s neba pravo u naše krilo. Nemoćno stojimo po strani dok nam deca pate od reči i ruku nasilnika u školi, naši najmiliji obolevaju od raka ili nam nestaju poslovi. I pitamo se zašto?

Verujem da svi životni događaji imaju značenje, čak i kada izgledaju nasumično i besmisleno, i da nam kreativni činovi, poput pisanja terapuetskog dnevnika ili odabranih terapijskih vežbi mogu pomoći da otkrijemo ličnu vrednost svakog iskustva. Kažem „lična vrednost“ jer svako od nas ima nešto drugačije da nauči ili oduzme iz svega što nam se dešava u životu.

Veoma je teško shvatiti stvari dok smo usred posebno bolnog iskustva, a sve što možemo da uradimo je da pišemo o tome šta osećamo, mislimo i radimo. Ali – i to je ključno – ako smo kroz pisanje zabeležili svoje unutrašnje percepcije i iskrene istine dok smo se kretali kroz ove događaje, ne samo da ćemo izići netaknutiji i zdraviji, već ćemo posedovati kovčeg sa blagom punog vrednih uvida i darova da bismo se mogli okrenuti i ponuditi drugima.

U kasnim četrdesetim ivot mi se raspao na komadiće – razvod, a kasnije infarkt oka, preokrenuli su mi život naglavačke. Moja porodica se nikada nije u potpunosti oporavila i na kraju se raspala pod stresom. Tada nisam mogao da razumem šta mi se dešava, niti zašto se to dešava. Dok sam se borio da se oporavim, pao sam u mračnu depresiju (da li postoji neka druga vrsta?) koja je trajala dve godine. Tokom ovog perioda, nastavio sam da pišem. Možda ne tako redovno kao ranije, ali sam pisao o događajima kako su se desili, svojim osećanjima, strahovima, beležeći sve to što sam iskrenije mogao. Iako sam sebe smatrao nezrelim i idiotskim što provodim toliko vremena plačući i cvileći na stranicama svog dnevnika, nastavio sam da se okrećem tome kao načinu pronalaženja smisla.

Kasnije sam mogao da se vratim na ono što sam napisao i da vidim zajedničke niti protkane kroz obrasce svega što se dogodilo. Kroz pisanje, a kasnije i čitanje, osnažio sam se da razumem šta sam stekao kroz svoja iskustva: povećanu toleranciju i saosećanje prema drugima, otvoren um za tuđa mišljenja i stavove, i širu perspektivu života uopšte. Na kraju, izrastao sam u prošireni osećaj sopstvene duhovnosti i svrhe u životu.

Ono što je bila katastrofa postalo je značajan poklon. Sa ili bez pisanja, rastemo iz naših životnih iskustava. Pisanjem povećavamo našu sposobnost pristupa sopstvenoj unutrašnjoj mudrosti i snazi. Dajemo sebi dar razumevanja.

Zašto je važno da napišeš i pišeš sebe. Otvori svoja vrata dobrom životu i podeli to sa drugima. Smisao onda dolazi sam od sebe.

Prati moj sajt

Bolesti očaja u modernoj dolini suza

Sve više srećem ljude koji doručkuju – bromazepam. Idu kod psihijatra, raznih terapeuta, koučeva, vračara, ili se povlače u tihu depresiju. Žive za još jedan dan. Za njih kažu da su “bolesni”, ili “imaju” depresiju, ankzioznost, ili neku drugu šifru. Ili žele da odu sa ovog sveta koga doživljavaju kao turobno i neprijateljsko mesto. Daju im tablete i krive “nesrećno detinjstvo” i svoj loš karakter za sve nedaće života.

Tako prebacuju krivicu na tebe. Niko neće da vidi da su ljudi često zapravo očajni, jer žive u surovom, ogoljenom materijalnom i moralno izopačenom svetu, koji je sve najgore u ljudima postavio kao vrhunske i poželjne osobine “normalnosti”.

U toj novoj “normalnosti” 21. veka kurvanje, pljačka, otimanje i ubijanje postaju nova moralnost.

I zato su ljudi očajni. Jer ne mogu da se pomire sa ovim zlom koji uništava život na planeti.J er, svako ljudsko biće instinktivno ima osećaj šta je dobro a šta zlo, koje je nekada bilo ojačano vaspitanjem, zdravim porodičnim odnosima, moralom i etikom ljudske zajednice. Koja se vekovima čuvala i prenosila na nove genercije.

Danas je sasvim normalno da živiš sam, u bedi ili vrlo skromno, sa kučetom i mačetom umesto porodice i prijatelja, da spašavaš životinje umesto ljude, doručkuješ sredstva za smirenje i buljiš u medije i društvene mreže dok ti oči ne ispadnu a duše ne zamre.

I zato nemoj da prihvatiš da si bolestan. Nemoj pristati da te varaju glupim teorijama prema kojima si uvek ti – kriv.

Očaj kao “bolest

Reč očaj potiče od latinske reči “desperare”, što znači „dole iz nade“. Koncept očaja u bilo kom obliku može ne samo da utiče na pojedinca, već može da nastane i da se širi kroz društvene zajednice.

Postoje četiri osnovne vrste očaja. Kognitivni očaj označava misli povezane sa porazom, krivicom, beznađem i pesimizmom. To može naterati osobu da shvati postupke drugih ljudi kao neprijateljske i odbaci vrednost dugoročnih ishoda.

Emocionalni očaj se odnosi na osećanja tuge, razdražljivosti, usamljenosti i apatije i može delimično da ometa proces stvaranja i negovanja međuljudskih odnosa.

Izraz bihejvioralni očaj opisuje rizične, nepromišljene i samodestruktivne radnje koje odražavaju malo ili nimalo razmatranja budućnosti (kao što su samopovređivanje, bezobzirna vožnja, upotreba droga, rizično seksualno ponašanje i drugo).

Na kraju, biološki očaj se odnosi na disfunkciju ili disregulaciju sistema reaktivnog na stres tela i/ili na hormonsku nestabilnost.

Biti pod uticajem očaja duže vreme može dovesti do razvoja teškog očaja, kao što su samoubilačke misli ili zloupotreba droga i alkohola, anskioznost, depresije. Ako pojedinac pati od bolesti očaja, postoji povećan rizik od smrti od očaja, koji se obično klasifikuje kao samoubistvo, predoziranje drogom ili alkoholom.

Piši svoj život

Jedni lek za stanje očaja je negovnje ljudskosti: porodičnih veza, zdravog i kreativnog rada. Učenja i razvoj intelektualnih sposobnosti, razvijanje svesnosti i komunikacija sa našim unutrašnjim bićem. Pisanje kao terapija je upravo efikasan način da se čivek bavi sobom, razumevanjem svojih misli i osećanja.

Lični rast i razvoj podrazumeva stalno učenje, širenje znanja i krerativnosti. To je jedina prepreka ništavilu i beznađu koju savremena civilizacija, očišćena od religije i filozofije morala nudi ljudima u današnje vreme. Čovek nije prost mašinski algoritam. Duboko verujem da nikada neće ni postati.

Čitamo se i pišemo.

Prati moj sajt

Pisanje i moć katarze

Ako čitate ovo, verovatno je da imate iskustva sa pisanjem dnevnika ili vas barem privlači ideja da redovno pišete. Možda već redovno vodite dnevnik i tražite svežu inspiraciju. Možda ste pisac beletristike ili publicistike koji ne vodi lični dnevnik, ali misli da bi to moglo biti od koristi. Ili van se jedostanvo pisanje sviđa kao metod zapisivanja sopsotvenih misli i emocija.

Ovde na scenu stupa pisanje kao terapija. I za tako nešto u opšte ne morate da budete ili imate ambiciju da budete profesionalni pisac.

Dakle, mislio sam da bi moglo biti od pomoći pogledati sve razloge za pisanje svakodnevno – ili što je više moguće svakodnevno. I ne samo da pišemo u naš lični dnevnik, već da napravimo korak dalje i koristimo ih da rastemo kao ljudska bića i efikasno rešavamo životne probleme

Budite sami sebi terapeut

Pisanje kao terapija je efikasan alato samopomoći za lični rast i razvoj, kao i regulaciju stresa i rešavanje životnih problema. Oslobodite se anskioznosti, strahova, depresije.POGLEDAJ RADIONICE

Glavni razlog za pisanje: Katarza

Možda je najočiglednija korist od vođenja ličnog dnevnika katarza. Reč „katarza“ potiče iz grčkog jezika i znači očistiti ili očistiti. U psihoterapiji, katarza se odnosi na proces svesnog doživljavanja dubokih emocija koje su prethodno bile potisnute, čime se pomeraju na površinu i dozvoljavaju im da izađu. Koristim termin u ovom smislu emocionalnog čišćenja ili raščišćavanja — oslobađanja nagomilane emocionalne energije kroz doživljavanje i izražavanje emocija.

Kada pišete za sebe, i samo za sebe kroz vežbe terapijskog pisanja, dozvoljavate sebi da izrazite osećanja i misli koje možda ne želite ili se ne usuđujete da kažete bilo kome drugom. Možete pisati o stvarima koje mrzite da priznate čak i sebi, kao što su: „Ne volim baš mnogo da budem roditelj“, ili „ponekad dovodim u pitanje svoj brak“ ili „Želim da pobegnem“.

Pisanje svojih osećanja vam omogućava da ih iznesete (iako privatno) i tako, umesto da potiskujete ta osećanja u sebe, začepljujući svoje emocionalno biće nagomilanim frustracijama, strahovima i sumnjama, vi ih priznajete. I na taj način poštujete sebe. Priznajete i dopuštate ovim osećanjima da se u potpunosti razviju.

Možete izabrati da se zaista udubite u strah, na primer, da ga osetite u potpunosti, da pišete o njemu i da otkrijete njegov izvor. Možda ćete otkriti, na primer, da vaš strah od susreta sa strancima ima čvrstu osnovu prethodnog iskustva, i nije tako „blesav“ kako ste procenili da jeste. Priznavanje i poštovanje tog straha može vam onda omogućiti da nastavite sa akcijom koja osigurava veću emocionalnu ili fizičku sigurnost u vašem životu.

S druge strane, kroz pisanje o strahu možete otkriti da se sam strah rastvara na jasnom svetlu dana. Samo iznošenje toga na videlo kroz čin pisanja ponekad je sve što treba da se uradi da bi se vaš emocionalni prostor dovoljno očistio da biste na neki način krenuli napred u svom redovnom pisanju ili životu.

Kada pišete iskreno i bezrezervno, ne samo o događajima u svom životu, već i o svojim osećanjima, rasteretite se emocija koje vas obuzimaju i sprečavaju da postignete ono što želite da postignete ili da budete osoba kakva biste stvarno volim da budem.

Čak i ako ne radite ništa drugo sa svojim pisanjem, već pišete svoja iskrena osećanja, iskusićete prednosti katarze: čišćenje, osećaj pročišćenja i olakšanja.

Kako ste doživeli katarzu kroz pisanje?

Razum i strast: Deset svetova

Jedan od modela na koje se oslanjam u radu sa klijentima u terapijskom pisanju jeste i ideja o deset svetova. A to je ideja o konfliktu između intelekta i emocija, razum i strast, o jednoj vrsti rata kroz koji mi stalno prolazimo i koji je najčešće uzrok naših brojnih životnih problema.

Ovih deset svetova su zapravo deset različitih stanja svesti koje proživljavamo u isto vreme. Oni su prisutni svi zajedno kao deset sastojaka u čorbi života. Ali, u svakom datom trenutku, u zavisnosti od toga šta mislimo ili radimo, ili od onoga što se događa oko nas, doživljavaćemo jedno od tih stanja kao dominantno. Ono će odskočiti u prvi plan naše svesti, i zaseniće druge, ali samo nakratko. Ta stanja se smenjuju jedno za drugim mnogo puta dnevno (čak i dok spavamo). Zovu se pakao, glad, instinkt, buđenje, ljutnja, smirenost, ushićenost, učenje, ostvarenost, pomaganje. Šta ih karakteriše?

Pakao

Kada god nam se desi nešto užasno, ili samo neprijatno, postajemo uznemireni ili rastrojeni. Svaka anksioznost, depresija, strah, ili neki drugi nemir ume da bude paklen. Bolesti, kao što su hronična depresija ili bipolarno stanje (manična depresija) takođe su paklene. Isto je i sa šefom iz pakla, paklenim brakom, paklenim izlaskom u dvoje. Ljudi koje izjeda mržnja nalaze se u paklu. Kad god osetimo bol ili patnju, u paklu smo. To je najgore stanje u kome se možemo naći, podjednako daleko od razuma i strasti.

Glad

Ovde se ne radi o fizičkom apetitu već o žudnji. Ljudi koji su opsednuti žudnjom (željom) imaju tu glad, kao što je imaju ljudi koji su zavisni od alkohola, droge ili nečeg drugog. Mnogi debeli ljudi osećaju strašnu glad – bilo za smislom, svrhom, ljubavlju, ili nežnošću u svojim životima – koju nastoje da zadovolje hranom, ali u tome ne uspevaju. Oni stalno jedu, ali ostaju gladni. Te vrste gladi su ekstremne (i neprirodne) strasti.
Instinkt. To su naši animalni apetiti i porivi, koji su prirođeni našem telu. Normalne potrebe za vazduhom, hranom, pićem, skloništem, seksom, ljubavlju, sve su one instinktivne. One se ne uče. Ovi apetiti su normalne (i prirodne) strasti.

Ljutnja

Ona ima mnogo veće značenje nego “gubljenje strpljenja”. Neki ljudi uvek izgledaju besno, dok su drugi ponekad zlovoljni. Opet, neke druge iritira određeni stimulans, bio to auto alarm na ulici ili neprijatan miris parfema. Treći izgledaju kao da seu neprekidno u nekom agresivnom pohodu i propovedaju svoju stvar, kakva god ona bila. Četvrti uvek nešto dokazuju ili su hiper kritični. Peti su arogantni ili sadistički nastrojeni. Takva ljutnja je nerazumna i prenaglašena strast.

Smirenost.

To je spokojno stanje u kome je naš um bezbrižan, kao mirna ovršina vode po savršenom mirnom danu.Smireno mentačno stanje se često ostvaruje poslenapornog fizičkog trošenja, ili posle obilnog obroka, tokom meditacije, sanjarenja ili neke faze sna. Ništa ns neuzmenirava niti koga uznemiravamo. Smirenost je neutralnost: podjednako odsustvo strasti i razuma.

Ushićenost

To je stanje iznenadne sreće ii čak ekstaze. Možda ste doživeli povišicu ili se unapređeni. Doživeli lini preobražaj ili ste jednostavno kupili kuću iz snova. Možda ste je zaprosili i ona je rekla “da” ili vas je možda on zaprosio a vi ste rekli “da”. Možda je vaš tim dobio važnu utakmicu. Nikada se ne osećate bolje nego u oovm stanju, dokle god ono traje. To je najradosnije stanje no upravo bzbog toga ne može da potraje.

Učenje

U ovom stanju ispoljavate kognitivne veštine, vežbate svoje intelektualne mišiće. Možda učite novi jezi, novu koncepciju, novi muzički komad, novu igru. Bubate za ispit, istražjete za knjigu, pregledate veb. Što god naumili, vaš misleći um je u punoj brzini. Mi smo misleća bića.

Ostvarenost

Ostvarenos znači otkrivanje, kreativnost, domišljatost, povezanost. Šekspir je stvorio Magbeta, Bah je komponovao, Janštajn otkrio teoriju relativiteta, i sl. Ostvarenost je razum insipirisan kreativnom emocijom.
Pomaganje. Pomagačko stanje uma je u suštini davalačko. Roditelji, treneri, profesori, vetrogasci, svi su oni pomagači. Isto kao i proizvođači hrane ili knjiga. U suštini težimo da ništa ne tražimo zauzvrat, svrha jeste pomoći drguima da se potpuno probude. Oni su – i v ste – lampa koja drugima osvetljava put. Pomaganje je razum motivisan saosećanjem.

Buđenje

Mnogo ljudi hodaju i pričaju u snu. Nema onih koji u tom sanju mou i da voze, baem ne dugo. Što god možete a raditeu snu, još bolje možete da radite kad se budni (osim da spavate). Ostalih devet sveova su delimično probuđeno stanje uma; jedni više drugi manje. Svt potpune probuđenosti jeste stanje Budine svesti. To je jedino stanje u kome se čak i bol i patnja podnose sa lakoćom. Imuno je na pakao i najbolje stanje za život. Iništa vas ne sprečava da u njemu živite, osim ostalih stanja vašeg uma.

Svako od ostali stanja uma može da proizovede kako korisne tako i štetne posledice. To vrlo važno da imamo na umu. Dakle, pravi cilj ljudskih bića nije da se iskorene isećanja i uzdigne razum. Pravi cilj je da se kultivišu samo korisni aspekti svih mogućih stanja uma.

Terapijsko pisanje je jako koristan alat da se ostvari komunikacija sa ovih deset svetova. Da se oni upoznaju kroz unutrašnju misaonu i emotivnu komunikaciju sa sopstvenim bićem. Pisanje je izvanedan alat za ovaj poduhvat. Na taj način, koje god stanje da se manifestuje, sami ćete sebi biti vodič ka najboljen od svih svetova.

Pratite moj sajt